Verovali ili ne, i ovaj posao zahteva žrtve. Evo, recimo, morao sam da pročitam ceo intervju s Tomom Filom, jednim od onih vekovima sveprisutnih ljudi koji nikada u svom dugom i bogatom životu nisu, ama ni slučajno, makar greškom ili nepažnjom, izgovorili ništa što ne bi bilo kvintesencija banalnosti. Zašto bi onda, zaboga, neko čitao intervju s Tomom Filom?! Eh, zašto: zato što i ćorava koka nabode zrno, to jest, čak i jedan Fila Toma ume da bude manje banalan od proseka banalnosti našeg tzv. javnog života, odnosno njegovih nedoklanih ostataka. Pa onda dočeka da se na njega obruše ale i vrane te kuso i repato, a sve zbog nečega sasvim, da prosti vaše lice, plauzibilnog.
Jeste, doduše, svašta je ništa natrusio Fila uvek raspoloženom Kesić Đoku, ali nema tu ničega što prevazilazi okvire uobičajenog zapomaganja političkog podzemlja koje je trebalo da bude zauvek poslato u neslavnu istoriju 5. oktobra 2000. Dakle, trivijalno nagvaždanje protiv dosmanlija, teglica užeglog verbalnog eurokrema za idiote. Šta je, megjutoa, toliko raspizdelo sav taj naš fini, pristojni mejnstrim? Pričao je Fila – advokat kao advokat – kako bi on, da mu je data prilika, branio ubicu Zorana Đinđića: „Da sam ja radio, ja bih optužene branio drugačije. (…) Zato što bih tražio da u tom slučaju Zvezdan Jovanović prizna da je pucao i ubio Đinđića zbog političkih motiva, da ga je smatrao izdajnikom jer je hteo najbolje borce na Kosovu, a i u ratovima u Hrvatskoj i BiH da izruči Haškom tribunalu. Ubistvo bi dobilo jasnu političku boju, Zvezdan Jovanović bio bi politički krivac. (…) Ubedio bih Zvezdana Jovanovića. Ja bih mu rekao da prizna i da kaže da je ubio iz patriotizma, on bi dobio oreol jednog patriote, rodoljuba, kao što je, recimo, ubistvo Ferdinanda, ono s Principom…“
Tjah, ne znam šta je u ovim rečima netačno, baš kao što ne znam šta u njima nije banalno. Razume se da je ubistvo premijera bilo politički atentat u sto-i-jedan odstotnom rastvoru, pa šta bi drugo bilo?! To pak nema veze s bizarnim žanrom „političke pozadine“ kakav je godinama forsirala jedna grupa nadobudnih hobista, iz nekog razloga fiksirana na nesrećnog Koštunicu – koji jeste u političkom smislu sve naopako čega možete da se setite, ali ta priča da je ubica svog nekadašnjeg kolege nekako je ostala mrtvorođena, jer je od početka bila odviše uočljivo plod jeftine i nedostojne pizme.
Šta, međutim, Fila poručuje? Da bi on bolje branio Zvezdana J. A zašto bi to Filino bilo „bolje“? Zato što bi Jovanović, biva, tim ponositim rečima priznanja zadobio oreol patriote, div-junaka i novog Gavrila Principa. To je, ipak, dosta bedan truizam: za one koji dele njegov svetonazor, samim tim i shvatanje uloge Zorana Đinđića pod zvezdama, nišandžija Zveki, i ovako ćutljiv, već jeste i heroj i car i Princip i sve po redu; za druge je ono što jeste: mračni zlikovac, rasni porod najgoreg i najnečasnijeg perioda u pisanoj istoriji Srbije.
Šta, međutim, ovde meni zanimljivo? Ne ko je i šta je Jovanović Zvezdan (to znamo), ili njegov nesuđeni branilac, pa ni to ko je i šta je bio Zoran Đinđić. Ovi što ovih dana „brane“ Đinđića od Tome File utoliko se bave ne samo suvišnim nego i banalnim poslom, to jest proizvode više banalnosti čak i od vlasnika najpoznatije advokatske torbe u Srbalja. Otuda se pravo pitanje tiče „krajnjeg korisnika“ Filine metafore: ko je nama Gavrilo Princip i šta smo mi njemu? Uveren sam da je to ono što je uistinu zasmetalo „antifilistima“, da ih je to taklo posred vrlo osetljivog živca. Fila je napravio prestup, transgresiju, neovlašćeno doticanje tabua, time što je stavio u istu simboličku ravan ubicu (mučkog atentatora iz zasede) Zorana Đinđića, premijera Srbije, sa ubicom (mučkim atentatorom iz zasede) Franca Ferdinanda, austro-ugarskog prestolonaslednika (i njegove žene Sofije Hotek, ali pošto smo ustanovili da ona ipak nije bila trudna, onda to, je li, i nije nešto strašno). A to, naravno, „nije isto“. Naravno da „nije isto“: ni dve snežne pahulje nisu identične, kamoli dva istorijska događaja. Ali je mnogo, mnoooogo sličnije i srodnije nego što je kod nas u poslednje vreme dozvoljeno misliti.
Principov (zlo)čin odavno je deo istorije, takve kakva je, a svakako nije i ne može biti crno-bela. U pravu su i oni koji upozoravaju da se ne mogu današnja merila retroaktivno primenjivati na događaje i kontekst od pre jednog veka. Tačno, mada je tačno i to da nije bilo nijednog perioda u znanoj istoriji kada se mučko ubistvo smatralo vrlim i herojskim činom. Komunisti su, čini mi se, bolje razumeli kontroverznost celog „principovskog pitanja“: ugurali su ga u širi kontekst oslobodilačkih težnji južnoslovenskih naroda, ali uz napomenu da je metod bio krajnje nesrećan, najblaže rečeno. Trebalo je da dođu vučija vremena ovih raznih drugara i klijenata Tome File, pa da Princip i principovština dobiju gotovo jednoznačno pozitivan, štaviše uzorit predznak. To, avaj, otvara čitav ponor krajnje ozbiljnih etičkih, pa i praktično političkih i pravnih pitanja kojima ovde kao da niko ne želi da se pozabavi. Jedno od njih, zapravo krucijalno, je ovo: kako slaviti Principa a ne dozvoliti nikakvu mogućnost da i Zvezdan Jovanović nekome legitimno bude Princip? Ako je tiranoubistvo načelno OK, svako će sebi po volji izabrati pogodnog tiranina. Drugim rečima, sve dok smatrate da je Princip deo vaše istorije kojim se ponosite, nećete imati ni način ni pravo da oduzmete bilo kojem zvezdanu jovanoviću pravo da traži pravo na svoj udeo u „zajedničkom oslobodilačkom poduhvatu“.
