Žuti modri u licu – Demokrate serviraju priče jedni o drugima. Pominje se tu sada neki ultimatum Dragana Đilasa, mogućnost nove deobe DS-a, i još svakakva druga čuda

Čerečenje: Cena izbornog poraza

Priča o previranjima unutar Demokratske stranke ne jenjava, ali je sve manje jasno ko je podgreva. Ovima koji su preuzeli vladu to ne bi trebalo da smeta. Naprotiv. Dok znatiželja oko DS-a bude gotovo tema broj jedan u Srbiji, stranke u vladi imaće predah između preuzimanja i početka obavljanja vlasti.

Demokratska stranka tu mu dođe kao neka tampon zona: ako vam je do političke zabave, eto vam gubitnika pa ih čerečite do mile volje. Sumnjam da baš oni spinuju priče o Đilasu, Tadiću i ostatku društva, ali, verovatno, s posebnim uživanjem, uz prvu jutarnju kabinetsku kaficu, seire nad vestima ko će tu kome glavu da odseče.

Pre će biti da ovi sami, demokrate dakle, držeći se zubima za poslednja uporišta uticaja u medijima, serviraju priče jedni o drugima. Pominje se tu sada neki ultimatum Dragana Đilasa, mogućnost nove deobe DS-a, i još svakakva druga čuda.

Da li ima šanse, pita se „Politika“ ovih dana, da se i sada, posle izbornog neuspeha, iz Demokratske stranke izdvoji nova stranka? Ovo pitanje je postavila pre svega intelektualna javnost i ono je imalo velikog odjeka u medijima.

Do sada su se iz stranke oglasili Zoran Živković, premijer posle ubistva Zorana Đinđića, i Goran Ješić, funkcioner DS-a i potpredsednik vlade Vojvodine, sa idejom da predsednik stranke podnese ostavku, a Ješić je otišao i dalje tražeći da i celo rukovodstvo podnese ostavku, kako bi svi mogli ravnopravno da učestvuju u stranačkim izborima.

Odgovorio je Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS-a. „Neće biti nikakvog kraha DS-a. Ali, svako ko bi sada pokušao da iz stranke izađe, pokušavajući da sam pravi novu, sigurno bi doživeo krah. Mislim da se u DS-u mora voditi debata, pa da vidimo kako ćemo delovati kao opozicija. Ali, u svakom slučaju, ponašanje, zadatke, konkretne ciljeve… to ćemo morati da odredimo u skladu s novim položajem i okolnostima.“

„Kurir“ tvrdi da je Dragan Đilas postavio pred Borisa Tadića ultimatum da skloni gotovo sve potpredsednike stranke i sebi najbliže kadrove, a upućeni u zbivanja unutar stranke kažu da je to budalaština, plasirana u medije u providnoj nameri da se Đilas dezavuiše i da se protiv njega stvori što širi pokret otpora. Po nekim izvorima, rodonačelstvo tog spinovanja pripada upravo Tadiću, koji okreće stranku od Đilasa, kao čoveka opasnih namera s dugačkom metlom u rukama i koji je planirao da svima poskida glave, a on ih, Tadić, brani.

S druge strane, navodno, Đilas bi mirnim putem, u dogovoru s Tadićem, koji je imao dovoljno vremena da proceni sopstveni rejting u stranci i javnosti, da dođe na vrh, što je uslov da preporodi stranku posle izbornog poraza i nikakvih ultimatuma tu nije bilo, niti Dragan Đilas planira da pravi „nove žute.“

Drugi ljudi to vide drugačije. U već pominjanom tekstu u „Politici“ sociolog Milan Nikolić za sve okrivljuje tajkune. On kaže:

„Iza svega toga stoji ista grupa tajkuna koja je pomogla naprednjacima da dođu na vlast. DS se brzo približio Evropskoj uniji, a to donosi novi pravni i ekonomski režim, stroži su zakoni. Tajkuni nisu za to, ali opet EU nije daleko, a oni ne bi to dok nisu spremni da zarade na tome. Zato nastavljaju kampanju protiv DS-a. SNS je pobedio sa oko dva odsto glasova više i ne znaju koliko će nova koalicija trajati. Mogao bi DS da se vrati na vlast. Zato stalno potkopavaju DS.“

Ognjen Pribićević, iz Instituta društvenih nauka, kaže da bi političkim oponentima odgovaralo da se DS oslabi. „Cepanje se podstiče spolja. Unutar stranke nisam video takve porive. A ako bi došlo do cepanja, malo bi moglo da se otcepi, na primer, kao kada se LDP odvojio. Nova stranka time ništa ne bi dobila, ali bi se DS oštetio.“

Možda u tome i ima nekog vraga, ali se meni tako ne čini. Rekao bih da su previranja unutar DS-a njihova unutrašnja stvar, što još ne znači da njihovi protivnici ne seire nad postizbornim mukama poražene stranke.

Ideje i benzin: Kanal iz „petnih žila“

Naprednjaci ne odustaju od priče o plovnom kanalu Dunav–Morava–Vardar. Milan Bačević, novopostavljeni ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja, rekao je za „Večernje novosti“ da je realno da prva etapa radova može da bude završena u roku od pet, a kompletan posao za sedam-osam godina.

Iz „petnih žila“ ću da guram ovaj projekat, tvrdi ministar. Prokopavanjem kanala Srbija će „jednim udarcem“ rešiti dva problema, suše i poplave. Morava će tako od plavljenja da štiti 70.000 do 80.000 hektara najkvalitetnijeg obradivog zemljišta. I isto toliko navodnjavaće u sušnom periodu poprečnim kanalima. Poljoprivredna proizvodnja biće utrostručena. Radiće pet do sedam hidroelektrana instalisane snage između 300 i 400 megavata električne energije, a biće kraći put od severne Evrope do Egeja za 1200 kilometara“, kaže Bačević.

Ministar kaže da će da predloži strateško partnerstvo ili koncesiju, ali ne i kredite.

„U ovu priču nećemo ulaziti dok se ne obezbedi finansijska logistika, a političku već imamo. Inače, ovo nije značajan projekat samo za Srbiju već i za sve podunavske zemlje“, rekao je Bačević.

Prošle nedelje u istoj ovoj kolumni sam se malo pošalio sa nedostatkom programskih ciljeva Srpske napredne stranke, ali me je ovo ministarsko kopanje iz „petnih žila“ podsetilo da je to bio deo izborne platforme.

Inače, Nebojša Veljković, inženjer u Bačevićevom ministarstvu, u nadahnutom tekstu za „Balkan magazin“ podseća nas da je Društvo američkih inženjera finansiralo izradu generalnog projekta plovnog puta Dunav – Egejsko more, koji je završen u februaru 1909. godine. Tim rešenjem je bio ostvaren deo projekta plovnog puta od Severnog do Sredozemnog mora kroz Srbiju.

Projektom je bila predviđena regulacija Morave i Vardara, sa izgradnjom veznog kanala kojim bi se otvorio plovni put do Soluna ukupne dužine 612 km, čime bi se (tadašnja i sadašnja) distanca preko Crnog mora do Sredozemlja skratila za oko 1200 km, to jest za tri dana vožnje.

Kao kod Ostapa Bendera: ideje naše, benzin vaš. Ministar bi, sudeći po žaru kojim govori, i sam, noktima ako treba, kopao taj kanal, ali nema para. Za početak, gospodine ministre, bilo bi celishodnije da ste predložili da se prvo očiste kanali koje je prokopala još administracija i uprava Marije Terezije, da se od smeća odguše prirodni vodoslivovi, ako se to tako kaže, i da se na taj način kandidujemo za ovaj evropski projekt.

Ideja stara sto godina, obnavljana svakog avgusta kad novine nemaju o čemu da pišu, vredna je svake hvale; aman, mi smo sami uništili naše vode i teško je verovati da će neko za vašeg mandata, ma koliko vi zapinjali, ući u avanturu izgradnje „Balkanskog Sueca.“

Koza i kupus: Ko čuva državne pare?

Država nije, sama po sebi, loš gospodar. Ali, sa Srbijom, nažalost, to jeste slučaj. Prema nekim procenama, gubitak novčanog kapitala u bankama u kojima država ima većinski kapital je oko 500 miliona evra. U ovogodišnjem budžetskom deficitu figurira i oko 300 miliona evra s koliko je država pokušala da oporavi Agrobanku, Privrednu banku Beograd i Razvojnu banku Vojvodine.

Sav nadzor tekućeg poslovanja i revizije pokazali su se kao neadekvatni. Možda je rešenje u tome da Narodna banka Srbije, a to sam već predlagao, dok se ne naučimo redu, angažuje neku stranu, nezavisnu instituciju i da joj pošteno plati da obaveštava državu o trošenju državnih para. Koza teško može uspešno da čuva kupus.

Afera „Agrobanka“, o kojoj opširnije pišemo na stranicama koje slede, izaziva slatku jezu: Ko je sledeći?