Anketa je hrvatska, ali je problem („fenomen“) koji obrađuje mnogo širih razmera, i tiče se svih nas: prošlog je meseca čak dvanaest hiljada gledalaca jedne emisije HTV-a odgovaralo „putem telefona“ na lukavo novinarsko pitanje „koje je društveno uređenje bolje i pravednije – kapitalizam ili socijalizam“? I pazi sad: celih 92 odsto telefonskih pretplatnika/manijaka opredelilo se za socijalizam! Naravski, u nekim „naučnijim“ uslovima ovaj bi procenat socnostalgičara bio manje impresivan, ali bi, kako god okreneš, većinski vazda dosta pretezalo na stranu socijalizma, kako u Hrvatskoj tako i u Srbiji i drugde po poč. SFRJ, a bezbeli i još ponegde po evropskom Istoku.
Osvrćući se na rezultate ove ankete, Slobodan Šnajder zgodno nas podseća na Mopasanov usklik „Kako je (bila) lijepa republika pod carstvom!“ i Krležinu parafrazu istog: „Kako je lijep bio socijalizam pod kapitalizmom“, primećujući kako je za nas koji smo odrasli ušuškani pod okriljem poznog, omekšalog titoizma svakako važilo i obrnuto, što je živa istina: gledan iz žablje perspektive jedne hronično polugladne poluperiferijske zemlje koja se napokon najela, pa su joj i drugi prohtevi porasli, kapitalizam nije bio drugo do zabranama mrkogledih Komitetlija nesputana Radost Življenja, sticanja i trošenja, slobodnog brbljanja i putovanja… Razume se, za većinu SFRJ podanika, Lično Upoznati Kapitalizam je stanovao u Trstu i prodavao je farmerke, toročući sa smešnim akcentom. Oni ostali, prekobrojni lumpenproleteri socijalizma nadošli iz Pasivnih Krajeva, eventualno bi ga upoznali crnčeći na „baušteli“ negde po vizbadenima, augzburzima i ostalim badenvirtenberzima, srećni što će jednom uspeti da prištede za jebeni Beli Mercedes i ružnu neomalterisanu trospratnicu u rodnom Gornjem Dikobrazu. I nisu ga, dakle, baš mnogo (za)voleli, ali su voleli njegov novac, koji im je garantovao (jednog lepog dana) bezbrižan, devizno pokriven Povratak U Utopiju; sa YU-socijalizmom je bilo obrnuto: (skoro) svi su ga iskreno obožavali, ali su podsvesno osećali da tu nešto mora da nije u redu čim to nigde drugde ne postoji (osim tamo gde je još gore, iza one Zavese gde niko normalan ne zalazi), to jest da takvo čudo, brate mili, ne može da potraje. Možda je to jedna od odgonetki onolikog duboko iskrenog ridanja za Titom: u tom i od sebe sakrivenom probijanju proplamsaja svesti da je sa Masovnim Detinjstvom gotovo. Ode Tata – koji je, kao svaki pravi Patrijarh, umeo i da udari, a i da pomazi! – a dolaze Gazde! A sa njima nema trte-mrte: niti maze, niti biju, samo idu okolo i organizuju, majku im božiju imperijalističku…
To su, dakle, neke divote vetropiraste ljudske prirode na delu: vazda je ljudima Dobro i Bolje ono što je negde daleko, ili što još nikada nije bilo, ili što je zauvek prošlo, pa ga možemo nostalgično oplakivati sa bezbedne distance (to, elem, vredi i za teatralno-operetski srbijanski neomonarhizam). Ni sa našim bizarnim socijalizmom/komunizmom i poružičastelim sećanjem na nj nije ništa drugačije, ali to još ne znači da je dovoljno odmahnuti rukom i time trajno rasterati zunzarave muve sveprobijajuće socnostalgije. Jer, ankete poput one HTV-ove opominju da tu Ima Nečega, i da to Nešto i te kako utiče i na današnje i sutrašnje stanje, oblik i predominantne vrednosti društava poput našeg. Zato vredi čačkati po sedimentima ovog sentimenta, i to možda tako što ćete početi od sebe: pa dobro, jeste li nostalgični za socijalizmom? Ako niste – zašto niste? Ako jeste, za čim ste tačno nostalgični, odnosno – o čemu govorimo kada govorimo o socijalizmu? Tek kada raščivijamo šta je to za čim su ljudi tako masovno nostalgični, saznaćemo gde smo.
E, tu valjda dolazimo do pravih, neminovno bolnih pitanja. Stvar zahteva poduže filozofiranje za koje nema mesta, zato sasvim uprošćeno: ako bih bio socnostalgičan – dakle, nostalgičan za sistemom koji sam zapravo strasno voleo da mrzim dok je trajao – šta je to za šta bih se vezao, šta je to bilo „bolje“ Juče nego Danas? Neću da govorim o Državi (SFRJ), jer države su druga priča; neću ni da spominjem „mir“ kao vrednost, jer se ona podrazumeva, a ni „rat“ kao njegova suprotnost nije produkt nestanka/nedostatka socijalizma u krvi društva – jer da je tako, u Engleskoj bi se stalno ratovalo. Šta mi onda uopšte preostaje? Hm, možda svetovnost iliti sekularnost – Crkva je bila manje-više tamo gde joj je po meni i mesto. Drugo: ozbiljan i sistem(at)ski otklon od nacionalizma, etnocentrizma, šovinističkih fantazija svih vrsta – država je bila etnički neutralna; Sistem je bio ideološki represivan i hegemon, ali „plemenski“ ravnodušan. Hm, nisam siguran da bih se setio još nečega. No, same po sebi, ovo su građanske vrednosti, nema ničega specifično „socijalističkog“, kamoli „komunističkog“ u njima. Okej, zamislimo sada da izađem s tim svojim „ponudama“ pred onih famoznih 92 ili koliko već odsto južnoslovenskih socnostalgičara; bojim se da bi većina bila savršeno ravnodušna, baš kao što je bila ravnodušna zbog svega onoga čerez čega sam penio u vreme socijalizma – nedostatak slobode izražavanja, političkog pluralizma etc. Ma idi, begaj! Sigurno radno mesto za ceo život bez mnogo rada, beskrajne kreativne mogućnosti za zabušavanje, savršena, legalizovana građanska neodgovornost („ima ko misli o tome“!), vizija društva kao patrijarhalne porodice, zadruge ili kasarne – to je glavnina sadržaja većinske socnostalgije. I zato se Tiha Većina onomad tako lako, čak radosno i zanosno „prešaltovala“ sa socijalizma na nacionalizam – zato što je on značio samo malu promenu retorike i heraldike, a sve drugo ostaje do imbecilnosti isto. Pa zašto onda danas tako nariče za onim od juče? Zato što joj je, pokazalo se malko prekasno, ona stara ludačka košulja bila mnogo šira i komfornija; ova iz devedesetih je žuljala i stezala da izludiš, a sada čak i nju moraš da skineš i da staneš Go Ispod Zvezda, sam sa onim što imaš, umeš i znaš! Pa dobro, gde to ima? U kapitalizmu. Taj sistem možda nije pravedan, ali je pravedna kazna za sve smrtne grehove koje su naša Neodrasla Pučanstva (i kvazielite koje su izrodila) počinila ili odobrila, pa sada neutešno plaču za preminulim Tatatitom, da vaskrsne, da im oprosti što su onoliko usrali motku. A ovaj postojano ćuti, nema ga nigde, tajno se zaposlio u turističkoj industriji, radi na reciklaži vlastitih spomenika u nostalgične pop-artikle… Za stranog naručioca, dakako!
