Žuč i protokol

Najbolja i najefikasnija provokacija je ona koja je same sebe nesvesna, tj. u kojoj „provokator“ nije obavešten o vlastitoj provokativnosti, jer to što radi – a što nekoga, je li, provocira – smatra toliko normalnim i samorazumljivim da ni ne poima mogućnost bilo kakve kontroverze.

Ako vas zanima kako takva provokacija može konkretno da izgleda, pitajte sarajevskog univerzitetskog profesora Envera Kazaza, mislim da on zna sve o tome. Čoveka je nedavno iz SANU pozvalo da učestvuje na beogradskom skupu o delu Meše Selimovića, a povodom stogodišnjice piščevog rođenja. E sad, pošto Kazaz nije ni Slavenka Drakulić ni Andrej Nikolaidis, nego čovek na kojeg je, lično svedočim, najnormalnija stvar naleteti, recimo, na ovdašnjem oktobarskom Sajmu knjiga, njegov bi dolazak na narečeni skup bio daleko od senzacije, sasvim rutinska stvar u najboljem smislu reči. Međutim – jok. Kazaz ipak doći neće. Zašto neće Svoje je razloge objasnio u otvorenom pismu upućenom SANU i Predragu Palavestri, valjda kao neposrednom organizatoru skupa. Problem je, naizgled, proceduralne iliti protokolarne prirode. U pozivnom pismu koje mu je upućeno, SANU-mudraci su naveli da je Akademija poziv uputila naučnicima iz „Bosne i Hercegovine, Republike Srpske, Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Srbije“. Pa dobro, šta je u tome problematično? Hajde, pročitajte spisak iznova. I dalje vam ništa nije čudno? Mda. Niste jedini, i u tome i jeste nevolja.

Ono što Enver Kazaz iščitava iz ovako sročenog spiska ono je isto što bi svako drugi takođe iščitao, na bilo kojoj tački kugle zemaljske osim u Srbijici između Drine i Timoka. Naime, u nabrajanju zemalja iz kojih su pozvani naučnici, nalaze se i Bosna i Hercegovina i Republika Srpska. Ispada, sasvim logično, da su to dve države, a ne da je RS tek „entitet“ u okviru Bosne i Hercegovine. Otprilike, kao kad bi na kraju onog spiska stajalo: „iz Srbije i Vojvodine“. Zato Kazaz kaže: „Ova rečenica implicira da Republiku Srpsku, kao entitet u sastavu Bosne i Hercegovine, smatrate samostalnom državom i u tom pogledu jednakom nabrojanim suverenim i međunarodno priznatim državama nastalim nakon krvavog raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Činjenica da poziv potpisujete u ime SANU, kao njen istaknuti član, navodi na zaključak da je takav stav o Republici Srpskoj i zvaničan stav institucije u čije ime mi se obraćate“ (etc.). Pod takvim uslovima, Kazaz nije spreman da se pravi nevešt po prostorijama SANU…

Zanimljivo je da sa druge strane izostaje bilo kakva (javna) reakcija. Nije da gledam u bob, ali reći ću vam kako tu, ubeđen sam, stoje stvari: akademici su zasigurno konsternirani Kazazovim neprimerenim istupom. Ali, eto, ne žele, kao pristojni i tolerantni ljudi, da dolivaju ulje na vatru. E, sad ćete vi možda reći da su ti akademici, Znamo Mi Njih, Kazazu zapravo uputili drsku nacionalističku provokaciju, očekujući da on odgovori nekako ovako. Taj rezon je promašivanje celog fudbala: ne, stvari stoje mnogo gore. Baš nikakve svesne i namerne provokacije nije bilo. Da jeste, ovo i ne bi bilo tako beznadežno, jer bi značilo da postoji nekakva svest o kontroverznosti vlastitog postupka. Međutim, u srpskom (to jest, u ovom kontekstu „srbijanskom“) javnom prostoru činjenica posmatranja i imenovanja RS i BiH kao dveju različitih stvari odavno je sasvim normalizovana (koliko ste samo puta čuli ili pročitali reči tipa „na graničnom prelazu između Srbije i Republike Srpske“…), ona je posve inkorporirana u mejnstrim, i odavno se koristi bez bilo kakvog zazora, čak bez ikakvih famoznih „zadnjih namera“, na svakom mestu i u svakoj prilici, u politici i sportu, u kulturi ili vremenskoj prognozi, u prilozima o kukičanju ili makrameu, sasvim svejedno. Takve ćete verbalne konstrukcije naći i u bilo kojem mediju, na B92 koliko i na RTS-u, u Danasu koliko i u Politici. A u Vremenu? Ne sećam se konkretnog slučaja, ali čisto sumnjam da je i Vreme odolelo tom jezičko-mentalnom virusu.

S obzirom na istoriju i prirodu rata u Bosni i Hercegovini, načina nastanka Republike Srpske i uloge Beograda u svemu tome, ne morate baš biti nekakav nacionalista ili nadrndani „državotvorac“ da bi vam od ovakvog pozivnog gesta krenula žuč. Uostalom, za neupućene treba reći i ovo: osim što je izvanredan književni znalac, Enver Kazaz je i intelektualac veoma angažovan u raspravama o „javnim stvarima“ u Bosni i Hercegovini, a među bošnjačkim nacionalistima – bilo sekularnim ili onim islamistički inspirisanim – omiljen je tačno onoliko koliko, na primer, Sonja Biserko među ovdašnjima. Čovek, dakle, spada među najistaknutije i najradikalnije kritičare „bošnjačke“ varijante balkanskog etnocentrizma, uključiv i instrumentalizovani mit kako bi pukom, administrativnom unitarizacijom BiH nestali svi njeni problemi. Kazaz u svom obraćanju čak ni ne problematizuje Republiku Srpsku „kao takvu“ (za šta bi se bar našlo argumenata koliko hoćeš), nego samo činjenicu njenog nedvosmislenog uzdizanja u ravan nezavisne države (koju niko nikada nije priznao, pa ni Republika Srbija).

Zašto je sve ovo važno? Ako sami niste do sada shvatili, teško da ću vam objasniti… Naime, nevolja i jeste u tome što se ovde razvio i javnim prostorom apsolutistički zacario jezik koji je do te mere inkorporirao određena samopodrazumevana značenja, da ga je već nemoguće iskoreniti. Istovremeno, to je jezik otvorene i beskrajne konfrontacije ne samo sa ovim ili onim kazazom, nego doslovno sa ostatkom sveta: nikada i nigde drugde (osim možda u Pridnjestrovlju, ili tako negde…) ne možete naići na RS i BiH u istoj rečenici, u ovakvom kontekstu. Enver Kazaz je svojim demonstrativnim gestom samo poručio da ne pristaje na tu jezičku perverziju, jer ona legitimiše nešto mnogo ozbiljnije od sebe same. Da li je to ovde ikoga nasekiralo? Ne verujem. Naš je javni jezik već toliko sa One Strane Značenja da više ne prepoznaje Problem ni kada se čeono sudari s njim, recimo usred Knez Mihailove, baš pred zgradom Srpske akademije.