Ima tome najmanje desetak godina, možda i petnaest, tek dobar deo beogradskih zidova beše preplavljen grafitima izvesnog Zube koji se proglasio za gradskog kralja. Niko njegovo prestolonasledstvo nije dovodio u pitanje, lajkovalo se naglas, a bilo je i komentara, dopisivanih ispod. Fejsvol, reklo bi se.
Nije da danas takvih grafita nema, ali ih pišu samo teški luzeri, ako je verovati sociološkim istraživanjima po svetu. Jer, pisanje grafita postalo je nepopularno u vreme društvenih mreža. Malo ljudi će to da vidi, za razliku od postova i tvitova koji mogu da postanu megapopularni. A na internetu niko neće da ih obriše jer ruže neku fasadu.
Naučnici su utvrdili da postoji veza između pada vandalizma i pojave pametnih telefona i društvenih mreža, dakle u poslednjih šest do sedam godina. Objašnjenje je jednostavno. Mladi danas vreme provode za kompjuterom ili na mobilnom telefonu, proveravajući svoje raznorazne profile, nauštrb druženja sa vršnjacima na ulici. U nekim slučajevima to se smatra otuđenjem, ali ponegde je to način da potencijalnog delinkventa sklonite sa ulice. Više mu nije interesantno da nešto razbije, zapali ili naškraba, već svoj stav iznese na internetu. U društvu nije više glavni onaj ko je najluđi ili najjači, već onaj koji može da dostigne najviši nivo u nekoj video-igri.
Možda ovo zvuči romantično, budući da nam se čini da huliganizma nikada nije bilo više, ali statistike pokazuju da je tačno. Kao što pokazuju da generacije kojima je tastatura milija od auto-laka, takođe manje piju, budući da nema nekog posebnog zadovoljstva u igranju na kompjuteru ili postovanju kada ste pod dejstvom alkohola.
Krajnji rezultat je smanjenje klasičnog vandalizma.
Što ne znači da smo postali bolji jer je fizički vandalizam zamenio onaj kibernetički. Umesto razbijanja izloga, mladi delinkventi sada obaraju sajtove, kradu lične podatke (pa i nešto više ako im se ukaže prilika) i frustracije ventilišu kroz komentare na forumima. Otud naš utisak da je nasilje danas sveprisutno iako izveštaji govore da ga je zapravo manje. Jer se kao nasilje mere samo fizičko nasilje i uništavanje, dok za ovo kibernetičko još nismo pronašli valjane parametre. Jer, baš kao što može da dosegne do velikog broja ljudi, kibernetičko nasilje može da ostane neprimećeno. To što ružne postove i komentare niko ne pročita ili ne prenese ne znači da je količina nasilja smanjena, već samo manje primetna. I da će se, pre ili kasnije, pojaviti u nekom drugom, popularnijem obliku.
Početak opšte kompjuterske revolucije, tamo negde u kasnim osamdesetim, smatran je prilikom da svet postane bolje mesto. Tada su kompjuteraši uglavnom i izgledali kao hipici. Slično bi se moglo reći i za ovu priliku, upliv pametnih telefona u naše živote koji nam otvaraju mogućnost da se dokazujemo na uslovno rečeno nenasilan način.
Danas nema hipika, ali su šanse za dizanje na viši civilizacijski nivo iste.
