Ko je poslednjih desetak godina putovao avionom, a ima mobilni telefon, laptop ili kakav sličan elektronski uređaj, dobro zna da se isti mora ugasiti pre nego avion počne da se kreće i ne sme se uključivati dok se potpuno ne zaustavi na svom odredištu. Neke američke kompanije pokazuju izvestan stepen tolerancije u poslednje vreme i dopuštaju putnicima da se „priključe“ nakon prizemljenja, dok avion još rula pistom. Smatra se da putnicima treba omogućiti da kontakt sa onim ko ih čeka uspostave dok još sede, odnosno pre nego što dograbe torbe i krenu, punih ruku, da hitaju kroz aerodromske hodnike.
Opravdanje za zabranu korišćenja elektronskih sprava, a naročito onih koje služe za komunikaciju, jeste moguće ometanje (zbog interferencije) navigacionih uređaja u avionu, kao i komunikacije sa kontrolom leta. Od nedavno se, međutim, javljaju stručnjaci koji dovode u pitanje opravdanost te zabrane, polazeći od pitanja da li je ikada i igde primećeno takvo ometanje, odnosno da li je zbog korišćenja elektronskih sprava u avionu bilo incidenata (osim verbalnih, sa posadom koja neposlušnom putniku naredi da se „diskonektuje“). Nakon pozivanja na iskustvo, dokazivanje se prevodi u stručne vode kako bi se pokazalo da za zabranu, zapravo, nema ni ozbiljnog naučnog opravdanja, tj. da se svodi na „ako bi se slučajno… onda bi to možda…“.
Ta debata, ali i sve snažniji pritisak poslovnih ljudi koji smatraju da bi tih nekoliko sati disciplinovanog sedenja mogli i korisnije da upotrebe, vodi izgleda ka ukidanju zabrane. Najpre će se odobriti korišćenje laptopova i interneta (već može na nekim Lufthanzinim interkontinentalnim letovima), a potom slede telefoni i sve ostalo. Za pristup (bežičnom) internetu u kabini koristi se link prikačen na sam avion (za sada ga nudi samo „boing“), a nešto slično se priprema i za mobilne telefone.
Kod mobilnih je situacija malo složenija, budući da pozivanje iz vazduha pravi pometnju na baznim stanicama na zemlji te se planira postavljanje takozvanih „pikoćelija“ (picocells) u avione. One bi mogle da usmere ograničen broj poziva iz letelice ka zemlji, sasvim bezbedno i za sam let i za sistem telefonije.
Inače, telefoniranje iz aviona moguće je i sada (neke kompanije nude tu uslugu, a telefoni su na naslonu sedišta), s tim da je cena prilično visoka, nekoliko dolara po minutu. Telefoniranje mobilnim telefonom bilo bi jeftinije, ali još uvek skuplje od telefoniranja sa zemlje, znači knjižilo bi se kao neki roming.
Potencijalni korisnici ove usluge kažu da su više zainteresovani za internet nego za telefoniranje. Telefoniranje je, kažu, često veoma privatna stvar, nekada i diskretna, ako je posao u pitanju, a u avionskoj kabini vas svi čuju. Plus, u avionu je obično malo veća buka, te morate govoriti glasnije, što se sve da prevazići slanjem poruka.
Kad smo kod mobilnih telefona, u Njujorku je lansiran novi servis koji bi mogao lepo da se primi i u Srbiji. Ako želite da se izvučete iz neprijatnog društva dovoljno je da diskretno pritisnete dugme koje inicira poziv od strane pomenutog servisa. Javlja vam se glas sa unapred snimljenom porukom koja vam govori šta da kažete u slušalicu kako bi okolina pomislila da se radi o pozivu zbog kojeg morate smesta da odete, uz opravdanje („izvinjavam se, moram hitno tetki da odnesem lek“). Kažu da na smišljanju opravdanja i lažnih razgovora radi čitav tim stručnjaka raznih profila.
