Divan je kićeni Srem, lepo je živet’ u njem… I to uzduž i popreko pa koekude, sve od iznova radikalskog Ze Pop Lazić Muna, preko šarmantno zašešeljene Batajnice i vazda slobodoljubive New Pazove pa ondak redom tamo do Šida, grada nekada poznatog po nesrećnom Savi Šumanoviću, a danas po neobičnoj, endemskoj, globalno zanimljivoj koloniji fruškogorskih Škorpiona, ravničarskim uslovima i kontinentalnoj klimi obično ne baš primerene faune…
Ne, stvarno: jedini način da se danas progovori o Srebrenici sredstvima primerenim ovoj rubrici jeste da se ne govori o njoj – nego o onome od čega je nastala, o onome što ju je rodilo. Dobro, samo, kakve to veze ima sa slobodarskim Sremom? Samo polako. Zgode se ponekad neki neverovatni, u spoznajnom i analitičkom smislu predragoceni simbolički obrati iliti neočekivane poveznice koje pažljivijem posmatraču otvore čitave horizonte novih čitanja i tumačenja. Tako u kraćem razgovoru za novosadski „Dnevnik“ (6. 6. 2005), koordinator Helsinškog odbora za ljudska prava za Vojvodinu Pavel Domonji obznanjuje jedan dražestan detaljčić iz drangularijuma naše nedavne prošlosti, sa upravo perverznim linkom ka sadašnjosti. Govoreći, naime, o zastrašujućoj ravnodušnosti i izostanku empatije većine građana Srbije prema zbivanjima u Srebrenici (i Drugde Gde Nismo Mi), Domonji kaže da se „ta nespremnost najbolje može uočiti na primeru Stare Pazove (Pavel D. je stanovnik dotične sremske varošice, op. T. P.) koja je sa Srebrenicom čak bila grad pobratim i čiji građani, bez obzira na neposredne bratske veze i spoznaju o tamošnjem stravičnom zločinu nikada nisu pokrenuli nikakvu inicijativu da se oni koji su počinili zločine uhapse i izvedu pred lice pravde“.
Šta je ono što ovaj primer puni nepodnošljivo jakim „simboličkim potencijalom“? Najpre, konkretizacija jedne moguće „načelne“ priče o zlu, o počiniocima, o žrtvama. Za mene ili za vas, Srebrenica je, „kao takva“, možda unekoliko apstraktna odrednica, razume se da saosećamo sa njenom žrtvom ali u našem neposrednom egzistencijalnom iskustvu zapravo nema ni nje ni njenih stanovnika, možda nikada nismo bili tamo, možda nikada nismo upoznali nekog Srebreničanina, možda pre rata nismo ni znali da postoji ta zabačena varošica (to je jedan od postojanih nusproizvoda rata – on preko noći učini vidljivim mnoge sasvim anonimne toponime mirnodopskih života; nema tužnije i besmislenije „slave“ od te). Za Pazovčane, međutim, Srebrenica je mesto gde se odlazilo na razne „bratske susrete“, školske ili sportske, paorske ili kakve god već („Znanje-imanje“!), posve je svejedno, kao i mesto odakle su im dolazili Dragi Gosti; uf, mogu da zamislim kako je srebrenička sirotinja – to je „pasivan“ kraj, po svim merilima – gledala te velike i bogate sremačke kuće, ta sela mnogo veća od njihovog grada, tu panonsku socijalističku Arkadiju…
Ovde je neophodno apstrahovati „ideološki“ kontekst, koji može da posluži samo zamagljivanju bistrog pogleda: jeste, sva su ta „bratimljenja“ uzduž i popreko SFRJ bila vrsta ideološkog projekta i komunističko-državotvornog rituala u slavu ključnih elemenata Doktrine, ali to ih nije, po realnim i mogućim konsekvencama, činilo manje „stvarnim“: ipak su tu ljudi od krvi i mesa upoznavali druge ljude od krvi i mesa, družili se s njima, dobijali priliku da vide i osete neke sasvim drugačije predele. Na taj način jedan apstraktan – ako ne čak i posve nepoznat – geografski pojam postaje mesto u kojem žive ljudi koji imaju imena i prezimena, likove, običaje, svojstva; to su, dakle, ljudi koje poznajemo. Mi, elem, imamo nekog svog u, recimo, Srebrenici. I nemoguće je, neshvatljivo je, ne zapitati se šta je s njim, šta i zašto mu se dogodilo, ko je i zašto to učinio, i zašto za to nije odgovarao.
Hm, nemoguće?! Pa lepo smo videli da je moguće, jošte kako, samo ako se sprovedu odgovarajuće „preventivne mere“. Ono što je neophodno učiniti u pripremnoj fazi Zločina jeste simboličko obezljuđenje budućih žrtava: tako i Srebreničani, među ostalima, prestaju da budu ljudi-koje-poznajemo i postaju (združenom političko-medijsko-pjesničko-popovskom retoričkom kanonadom) povampireni „Turci“ iz epskih p(j)esama, zla mitološka bića koja su došla da nas požderu, ako prethodno mi ne požderemo njih. Zato je, biće, i Pazova – a ona je ovde pre svega „metafora“ – sve vreme krotko ćutala: ta man’te nas, Naši Srpski Vitezovi nisu ubijali naše drage poznanike iz nekih prethodnih života (jer onda bi, daleko bilo, bili zločinci!), nego su herojski čerečili Mitološko Čudovište sa mnogo glava. Tačnije, sa 7800 glava.
Bajdvej, i Nova je Pazova deo staropazovačke opštine, ergo, i ona je bila „zbratimljena“ sa Srebrenicom. Tako su se dva jaka simbola iliti dva bitna označitelja zagrlila u jednom nerazmrsivom krvavom klupku: onaj teledirigovani ustanak niskosti kojega je Nova Pazova potkraj osamdesetih bila neslavnim simbolom zakonito je doveo do Srebrenice, to jest, Srebrenica je bila vrhunac, krunska „terenska“ posledica jednog prvo salonskog, a posle uličnog narativa o vaskolikom ugroženom srpstvu, ćirilici i ostalim prepoznatljivim mestima jednog kanibalskog diskursa. I tako je jedan dramatičan Bratski Odnos ovih dana obrnuo pun krug, i još je samo preostalo da Kain oprosti Avelju što je Kain Avelja morao da ubije jer ga je ovaj mnogo nervirao, i da mu ubijeni Avelj nekako skine onaj mrski i sramni žig sa čela, pa da zajedno odu na pivo, baš kao nekad. Pod uslovom da Kainu više niko ne spomene njegove ratne VHS-suvenire, to ga baš nervira!
