Kad god treba da objasnim šta je to zapravo nacionalizam, onaj „umereni“, onaj čak neretko samog sebe nesvesni, navodim slučaj mog skoro-pa-rođaka, koji mi je davnih dana u jednoj srednjobačkoj varošici ovako predstavljao svog komšiju i drugara: „On je Mađar, ali je dobar čovek.“
Govornik se nije uopšte šalio niti ironisao: nema u tom iskazu navodnika, italika, bilo čega takvog; nema, opet, ni velikih slova kojima bi se ispisala cela ta reč ALI, da se ozbiljno naglasi „dramatičnost“ jedne neobičnosti. Ne, iskaz je posve prostodušan, ravnog tona, sav od jednog parčeta: biti Mađar, to jest, malko šire, ne-biti-Srbin, podrazumeva se, urođeni je hendikep, pre svega etičko-društvene naravi, no moj prijatelj uprkos tome našao je snage da bude „dobar čovek“. Eto, sve se može kad se hoće! U tom iskazu ima nekog perverznog respekta, koji Srbinu ne bi bio ukazan; on u osnovi kaže: Srbin se rađa dobar, ostali to eventualno postaju, ako su uporni; moj drugar je, kao Mađar, kao non–Serbian, imao sve urođene predispozicije da se prozli, no on im se othrvao i postao poštovanja vredna osoba, što je obrnuto srazmerno njegovom „nacionalnom identitetu“. Utoliko mu ja rado praštam njegovo „mađarstvo“ jer ga je on maksimalno razvodnio, zapravo ga je transcendirao tako što je postao „dobar čovek“, neko s kime mogu da se identifikujem, neko dirljivo sličan meni…
Jašta i bez sumnje, neko drugi i negde drugde, neki neznani duhovni sabrat mog skoro-pa-rođaka, sigurno veruje u obrnuto: „biti Mađar“ isto je što i „biti dobar čovek“. Ostali tek moraju da se dokažu. Jedino, dakle, što njih dvojica Urođeno Dobrih Ljudi nikako ne dopuštaju mogućnost jeste da bivanje ili nebivanje „dobrim čovekom“ ne stoji ni u kakvom kauzalnom odnosu sa etničkim i sličnim „urođeni(čki)m“ identitetima.
Bilo je to, velim, strašno davno, valjda je još i jedini kumrovečki Maršal bio relativno živ, nacionalizam je bio visoko na popisu zabranjenih vrednosti, i moj skoro-pa-rođak sigurno bi se, da sam tada bio dovoljno blesav da ga otvoreno pitam, iskreno zgrozio na ideju da je njegov način razmišljanja – samim tim i govorenja – upravo fundamentalno šovinistički. I ne bi to uradio iz pukog „ketmanskog“ socijalnog konformizma, no sasvim čista srca. Nije to neobično: da bi znao jesi li nacionalista-šovinista, ipak moraš najpre znati i razumeti šta je to uopšte. A on to nije znao niti mogao znati, ne samo zato što je bio jedva pismen nego zato što i mnogo, mnogo pismeniji od njega tu bauljaju u mraku, pošto se na zamračivanju i zamućivanju značenja i konsekvenci ovakvih pojmova radi dugo i sistematski. Mada su, inače, o tome napisane mnoge izvanredne knjige, ali ko će to da čita?! Obaška što ih, podozreva se, mahom nisu napisali urođeno „dobri ljudi“…
Okej, o čemu je ovde reč? Države zvane Crna Gora i Makedonija priznale su teritoriju zvanu Kosovo kao državu, a što je strašno naljutilo državu zvanu Srbija. Pa dobro, sve je to u redu, ima takvih stvari među državama (i teritorijama), neka vide one to među sobom, a nas poštene & normalne građane svih sorata i pasmina neka ostave na miru. E, kad bi to tako moglo! Logika nacionalizma, svakog, bez izuzetka – dakle, ne samo srpskog, ali on nam je ponajčešći povod za case study jer živimo u Srbiji, a ne na otočju Nauru – konstruiše Drugog kao monolitni „zli“ entitet mnogoglave strukture čiji su „članovi“ (dakle: ljudi, građani, pojedinci) Zli i Krivi sve dok ne dokažu suprotno. Ako smo u sporu sa, recimo, Crnom Gorom, krivi su nam svi Crnogorci – osim onih koji se eksplicitno izraze kao „naši“, čime kupuju indulgenciju i praštamo im njihov urođeni hendikep, uspešno prevaziđen marljivim radom na sebi. Otuda ovo otužno ritualno javno zaklinjanje viđenijih Crnogoraca po Srbiji na „vernost našoj stvari“: brže-bolje se distanciraj od Drugog u samom sebi, tako ćeš povratiti poljuljani legitimitet sopstvene egzistencije među Nama! To jest, postaćeš pošteni Crnogorac.
Nije li baš od toga, od bizarnog konstrukta „poštenja“, krenulo još negde ranih osamdesetih, kada su izumljeni i naveliko javno eksploatisani „pošteni Albanci“, to jest kada je ovakvo ili onakvo političko opredeljenje dobilo imanentno etičko vrednosno određenje? Kasnije su prirodno usledili „etnopoštenjaci“ drugih vrsta, Kertesi i Kertesi-uveoci. Svesno ili ne, tako je relegitimizovan jezičko-mentalni svet mog skoro-pa-rođaka…
U ona preistorijska vremena kada sam sa njim špancirao po Bačkoj, sve je to moglo, barem nekome odviše naivnom, izgledati kao dokona verbalistička zanimacija. Ta vremena su davno za nama: najdalje od kraja osamdesetih, niko nema pravo na tu vrstu iluzija. Prilikom svakog od idiotskih potkontinentalnih sukoba masa nedužnog sveta bere kožu na šiljak bez ama baš ikakve lične zasluge: unapred sumnjiv po jednom osnovu koji nije ništa više od stereotipnog konstrukta, Srbin treba da dokazuje u Hrvatskoj da ne sanja o Karlobagu i Virovitici, Bošnjak-musliman da mu ideal za Bosnu nije Saudijska Arabija ni Iran, i sve tako redom, sve do, evo, Crnogorca ili Makedonca koji („nam“) je kriv sve dok ne dokaže da je „oštro protiv“ poteza vlasti matične države. Recite vi šta hoćete, ali to nije naivno: pre neko veče u pozorištu, pre početka predstave, usred mašala glasnog mrmora sa svih strana, čovek pored mene priča sa sagovornicom vrlo tiho, sa jakim crnogorskim akcentom. Diskretno ga osmotrim: ne deluje kao jedan od ljudi koji su inače baš tihi. Ali, čemu povlačiti đavola za rep baš ovijeh dana, jado, dok ti dokažeš da nijesi Montenegrinac no „srpski Spartanac“ i da si, po Koštuničinom receptu, o Kosovu sanjao još u kolevci, ko zna šta te može snaći! Ko ne shvata pravo značenje zlokobnosti tihog mrmljanja na Balkanu, taj ne shvata ništa. To što utišava čoveka, najednom užasnutog od sopstvenih nebiranih svojstava, nije pristojnost, nego strah.
Ima li izlaza odande, kako se to uopšte relaksira? Lepo, ali uvek nekako prekasno, kao u onom vicu kad čovek dođe u posleratno Sarajevo, pa u aščinici oprezno zatraži kafu, potom kavu i napokon kahvu, a konobar sve vreme odmahuje glavom, na kraju tek nestrpljivo prasnuvši: ma nema, ba, vode!
