Železni kancelar

Mladen Lazić, profesor sociologije i jedan od malobrojnih naučnika koji se sistemski i sistematski bavi usponom i padom srpske ekonomske elite, izgovorio je prilikom promocije knjige Latinke Perović (Dominantna i neželjena elita) sledeće reči, po meni, izuzetno značajne:

„Naša istorijska nauka je opsednuta političkom elitom i državom, a ekonomske elite nigde nema. To je važno proučavati, zato što ne može postojati građansko, demokratsko društvo bez razvijene autonomne kapitalističke elite. Ako se nauka ne bavi tom elitom, baviće se mediji. Na koji način? Tako što će ih zanimati pojedinačni slučajevi i to predstavnici kleptokratske elite. Takvo obesmišljavanje ekonomske elite vodi do dramatičnog urušavanja njenog društvenog ugleda i njene društvene snage i to je ono što mi imamo u Srbiji. A bez učvršćene autonomne ekonomske elite, mi nećemo imati demokratsko društvo.“

Ja bih rekao nešto u odbranu svake vrste nauke koja se slabo bavi srpskom ekonomskom elitom. Prvo i najvažnije, ta elita se menja sa svakom promenom vlasti i to je jako teško pratiti, posebno u nekom istorijskom, širem kontekstu.

Ko bi, koliko juče, a kamoli sa stanovišta istorije, rekao da je Nikola Petrović, mlad a već tako uspešan, neka elita. Od njegove biografije najpoznatiji je detalj da je kum srpskog premijera, a pošto kum nije dugme, dakle i kum ima kumove, ima tu i drugih pretendenata da budu nova ekonomska elita.

Neki su, poput Petrovića, isplivali na svetlo dana, a za drugima se tek traga i nema tog naučnika koji bi tom novom soju kapitalista ušao u trag. To ne mogu ni istražni organi, a kamoli sociolozi i istoričari. Dugoročno, to će doći glave Aleksandru Vučiću jer onaj prvobitni milion duguju njemu, a za svaki sledeći čini im se da su ga sami zaradili.

Ljudi se, inače, lakše odriču uverenja, a kumstva još lakše kad su njihove pare u pitanju i tu nije potrebna neka velika sociologija i istorija. Dovoljno je pratiti uspon nove partijske klase tajkuna, vidljiv od jednih do narednih izbora, vidljiviji utoliko što imaju potrebu da se pokažu, nakinđure novim perjem, devojkama, satovima, funkcijama, pa i poligrafima.

Ako se pokaže tačnim da je Vučić nasankan u Smederevu i da je druga peć upaljena da bi se ugasila prva – a on održao rodoljubivi govor o tome kako se kali čelik – stvar postaje potpuno zabrinjavajuća. On je izmanipulisan čovek koji je na rasprodaju, zaboravimo Kosovo, stavio osnove državnog suvereniteta. Njegova je izjava da ćemo, ukoliko uspešno prodamo Telekom i Aerodrom, imati i nacionalni stadion da se deca igraju lopte i izgraditi poneku bolnicu. Daćemo osnovne infrastrukturalne poluge suverenog društva za đinđuve.

Uostalom, zašto danas ćuti preduzetnička elita, kakva-takva, u Srbiji? Gde je klub „Privrednik“, gde su one silne asocijacije tek stasalih menadžera, preduzetnika, velikih, srednjih, pa i malih; svi su se, ja da vam kažem, o svom jadu zabavili i gledaju da sačuvaju ono što su stekli, kriju se pod naletom nove klase koja je bezobzirnija od prethodnih. Čak je ukinuta i formalna debata između kapitala, rada i politike. Svako se o svom jadu zabavio, a kad nešto i progovore, to je hvalospev mudrom vođi, sve verujući de je to jedini siguran ključ njihovog sefa.

Kapital je suštinski uplašen zbog mogućnosti olake medijske satanizacije i još olakijeg sudskog progona.

Zato je u pravu profesor Lazić kad tvrdi da takvo „obesmišljavanje ekonomske elite vodi do dramatičnog urušavanja njenog društvenog ugleda i njene društvene snage i to je ono što mi imamo u Srbiji. A bez učvršćene autonomne ekonomske elite, mi nećemo imati demokratsko društvo.“