Svanuo je 16. mart, takozvani “dan posle”. Međutim, posle čega? Očekivanja su bila razna, neka su ispunjena, neka ne. Ostali su iznevereni samo oni koji su očekivali nemoguće. Svi ostali, a to je ogromna većina, znaju da ništa nije gotovo, da 15. mart nikad nije trebalo, niti može da bude novi Peti oktobar.
Zašto? Pre svega, zato što imamo posla sa mnogo iracionalnijim protivnikom nego onda. Posle izvođenja Studenata 2.0 u Pionirski park (gde su, pokazalo se juče, Studenti 2.0 samo kodno ime za plaćene batinaše), dovođenja subvencionisanih traktora, kreiranja paralelne realnosti sa paralelnim studentima, građanima i poljoprivrednicima, jasno je da imamo posla sa čovekom koji je preduboko zagazio u sopstvene deluzije.
Iako je Slobodan Milošević jedan od najužasnijih ljudi koji su zemljom hodali, nije bio ovako duboko u paralelnom univerzumu. Aleksandar Vučić je pune tri decenije živeo u političkom zapećku moćnijih i luđih od sebe, dok nije dočekao svoje parče moći. Nemojmo se zanositi da će je tako lako predati. Dugo se spremao za ovo što sad ima. Duže nego iko ikad.
To nas dovodi do narednog zaključka: protiv njega se ne sme i ne može petooktobarskim scenarijem. Peti oktobar dogodio se u uslovima pokradenih izbora, branjenja izborne pobede Vojislava Koštunice i sa jasnim znanjem o tome ko preuzima vlast. Takođe, dogodio se desetak godina nakon dolaska zločinačkog Miloševićevog režima. Ponavljamo: iako ima apsolutnu vlast od 2012. ovaj se vežbao od devedesetih.
Dalje, da je ono juče otišlo u pravcu u kom nije, šta bi se desilo? Ako znamo da su upotrebili “zvučni udar”, šta mislite, šta su još imali spremljeno? Oni su zli. Manjina su, ali zla manjina. Ako je neko očekivao da se Studenti u blokadi potuku sa stvorovima iz Pionirskog parka, taj je takođe na strani zle manjine. Jer to je scenario koji oni žele i koji im treba.
Studentima tako nešto ne treba. Ne posle ovoliko dana u blokadi, posle svih marševa, posle svih onih gaženja kolima i lomljenja vilice palicama. Četiri meseca su čisti kao suza i neukaljani. Sad da dozvole da ih uprljaju? Zašto? Zato što su neki među nama nestrpljivi ili ne razumeju trenutak? Pa ne može.
Osim toga, ko da se bije? Koga poturate ispred sebe? Devojke i mladiće od 19-20 godina, koji su već stavili sve što imaju na kocku kako bi promenili društvo, sistem i sebe? Zamera im se da neće da menjaju vlast. Pa neće, bre, jer to nije dovoljno. Menjaju sve da se ovakva vlast ne bi ponovila više nikad.
Mi smo društvo koje je sebi dozvolilo dve diktature za samo tri decenije. Znamo kako smo do toga došli. Stara rešenja pokazala su se neefikasnim. Zato sad imamo generaciju koja nudi nešto novo. Novo je uvek i nepoznato, pa je donekle i jasno nerazumevanje. Ali samo donekle.
Dozvolili smo sebi dva diktatora za 30 godina. To je srž našeg problema. Ne postoji brzo rešenje za to. I zato 15. mart nije mogao da bude Peti oktobar. Jer Peti oktobar sad nije dovoljan. Mora sporije, mora pametnije. Mora temeljnije. Juče se nije desio kraj, jer je ovo tek početak.
