Odem danas u poštu i ugledam zmiju dužu od sebe same. Tamo gde bi trebalo da joj je rep stoje u prečniku od pet metara zgomilani ovi koji su poslednji stigli: buljuk iz vremena pre nego što je nauka otkrila traku za stajati u potiljak radi račvanja pred samim šalterima. Stanem pored građanke koja mi se učinila poslednjom, poslednje došavšom, nad opštom bezednošću i radnika pošte i nas klijenata koji smo banuli sad dosta gotovine bdije meni nepoznati brka, stasit kao londonski bobi, sa brkovima i naočarima, merkam onaj njegov službeni revolver i mislim se: koliko je trajala tvoja obuka, druže, koliko si pogodaka imao na strelištu, da li si pored te obuke prošao još i neki kurs borilačkih veština, ili se oslanjaš samo na vatrenu moć…
U tom trenutku the guard se obrati našem delu našoj nezmijolikoj džombi: „Hoćete da se svi pomerite na ovu stranu, a vi koji ste kod stolova da stanete jedan iza drugog ovamo, biće više mesta za prolaz…“
Stanovništvo kao zaleđeno, svi ćute, niko se ne miče, kao da je esesovac naredio nešto rodoljubima i simpatizerima NOP-a, opa, braćo, pa vama treba portparol, vođa otpora: „Nećemo da se pregrupišemo!“ – čujem ja sebe. „Pa što vam je teško, biće zgodnije, staće više ljudi…“ – „Ne želimo da bude više ljudi, i ovako nas je previše, a zašto, zato što ovde nikad ne rade svi šalteri…“ – „Rade svi…“ – „Sad možda i rade, ali je prekasno…“
Uglavnom ispade po našem, po mome, uh, zašto nisam ćutao, s druge strane, ipak nisam rekao ono što mi je zaista prošlo kroz glavu, „e, samo nam tvoja koreografija fali“ (a neposredno pre nego što će nam se obratiti čak i „potegni, kojote!“), nego sam izbrbljao opšta budalasta mesta uvređenih mušterija… Bilo kako bilo, nakon pola sata dođem i ja na red, prevrati se čekaluk u prošlost, probudi se u meni opet želja da (kako nas je B. B. podučavao) budem ljubazan, izviniću se, premda je gužva već manja, ispašće kao izvinjenje ili demanti u novinama koje nikad ne pročita onoliko duša koliko je pročitalo prvobitni skandal… Šta je sad, nema čuvara ni u sali ni iza šaltera, nađem ga samog u predsoblju pošte: „Ja sam hteo da vam se izvinim pred svima, mada je dosta svedoka i otišlo, napao sam vas pred svima, a izvinjavam se u četiri oka, ako hoćete možemo da uđemo unutra?…“ – „Sve je u redu…“ Čovek se smeši, što je za mene još pogubnije: „Došao sam već sav nakostrešen, pa kad sam video stolpotvorenie, jedva sam dočekao da se s nekim zakačim…“ – „Ma razumem ja i vas, onako bi bilo praktičnije, to je sve…“ – „Ja nisam bio u pravu i još jednom se izvinjavam“, rukujemo se na kraju nas dvojica, bude mi lakše, nadam se i njemu, kome neko džangrizalo zatrova kraj šihte i umalo da mu ogadi novu profesiju.
Zasluga br 1. za koju mi SNS nije odao ni najmanje priznanje: Srbiji ne treba parlament od dvesta pedeset duša
Uvidom u arhivu nedeljnika „Vreme“ može se neopozivo ustanoviti da sam rodonačelnik desetkovanja republičke skupštine. Prvi sam javno to predložio, naučno obrazložio i lično se za to založio. Znajući koliko su korisnici te moje inovacije spori, koliki su ladoleži, a korisnici su sve porodice iz kojih nije ponikao nijedan poslanik, ponavljao sam i varirao svoj predlog stavljajući na kocku novinarski ugled jer bi redovan čitalac mogao pomisliti: „A, Bugarin nam je ufitiljio, ne zna kako da ispuni normu, evo ga opet o Skupštini…“ Poslanicima je takav predlog dakako bio odvratan, jer bi po moemu sa njima ispalo kao Samuilovim ratnicima, tek svaki deseti poslanik ostao bi u opticaju: moja najzaoštrenija vizija podrazumevala je parlament od dvadeset pet ljudi. Predlagao sam i da se do poslanika dođe žrebom preko Javnog servisa, jer bi nam slučaj ponudio i neko novo lice, stanovništvo bi pravičnije bilo predstavljeno, a ukupna čestitost tako dobijenog parlamenta ne bi išla ispod razine sviju saziva koje smo preživeli. Ali, ako izbori i ostanu, mada ni njihova neće goreti do zore, ma koliko se već nekoliko vekova čine neminovnim, bilo bi na mestu da mi se za moj patent oda odgovarajuće priznanje.
A ne da se ovo moje pripiše Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću, iako su i oni svojim istrajnim, profesionalnim poslaništvom doprineli da se u mojoj glavi ideja javi te da se do priličnog stadijuma bogme i razvije.
Br. 2. Odmalena znam da niko ne mora ići u vojsku, to sam mislio i pre nego što je Muhamed Ali zbog moje ideje otišao u zatvor
Od Nove godine vizija mog detinjstva postaje stvarnost: u vojsku dragovoljno ide neko kome je to uslov da se oženi, ili ko gori od želje da besplatno puca iz puške M-48, ostali ne moraju. Idem dabome i korak dalje: ni profesionalna vojska nije uopšte neophodna u šta će se mlađi ili dugovečniji čitaoci možda i neposredno uveriti.
Br. 3. Nije pravično da crkva ne plaća porez.
Kad sam kao dete čuo da farkaždinska crkva ima trideset lanaca zemlje oslobođene poreza, a tzv. maksim beše sedamnaest lanaca na koje je kulak redovno plaćao porez, ja sam kazao da to nije u redu, iako me je od lekcije o francuskoj revoluciji, o američkom građanskom ratu, Pariskoj komuni i Oktobarskoj revoluciji delilo dobrih nekoliko godina. Danas vidim da bi i Sv. materu koja usluge dobrano naplaćuje neko hteo da ipak malko oporezuje.
Nastaviće se.
Ovo je tek vrh ledenog brega.
