Ono mizerno preteće pismeno koje je stiglo na adresu profesora Aljoše Mimice (a čiji je faksimil objavio „Danas“ od 25. 3. 2003) više je nego zgodan povod za notiranje jednog istorijski nimalo novog i originalnog, ali čini mi se neobično interesantnog fenomena. Ima, naime, neka tajna veza između viška „ljubavi“ za svoj narod i manjka poznavanja svog jezika: iz nekog razloga, šovinističkoj dreci najlakše se i najstrasnije predaje polupismena fukara. Ovakvi su dvonožni egzemplari obično opsednuti „identitetom“ i njegovom večitom Ugroženošću, ali odnekud ne smatraju da bi sastavni deo nacionalnog identiteta imalo biti i pristojno vladanje maternjim jezikom. Primera je bezbroj, i u globalnoj i u lokalnoj istoriji, i teško da bilo kome ko je ovde preživeo tuce krvavih godina treba do u sitna crevca objašnjavati o čemu se radi. Naravno, postoji i onaj osobito perverzni sloj negovanih, znanjem, elokvencijom i otmenim manirima pristojno opskrbljenih Patriota Opšte Prakse među intelektualcima: takvi se danonoćno tope od papirnate ljubavi prema Narodu – te su skloni i da jarosno podviknu na one koji se sprdaju s njihovim petparačkim predstavama – ali se u stvarnom životu „prostog puka“ ponajčešće diskretno gade i to upravo zato što ovaj, onako zarozan i nikakav, vrlo slabo odgovara njihovim kičasto idealizovanim predstavama o Našem Neiskvarenom Narodu (koji god Narod bio u pitanju). No, velim, ovo su tek uvrnuti izuzeci, i uglavnom obitavaju po Akademijama i Institutima za istraživanje ruda & gubljenje vremena. Glavnina naci–pešadije uvek je i svugde polupismeni polusvet. Ko je, recimo, video (i čuo) one antropološki nedovoljno istražene kreature koje su ovih dana urlale pred zgradom suda u Rijeci zbog presude hrvatskom generalu Norcu i njegovoj zlikovačkoj kompaniji, taj dobro zna o čemu govorim.
No, vratimo se Mimici: profesor sociologije na beogradskom Filozofskom fakultetu dobio je anonimno pismo u kojem mu se preti da će proći „kao Polić“. Narečeni „Polić“ je, pak, bivši dekan Hemijskog fakulteta Predrag Polić, koji je nakon ubistva Zorana Đinđića dobio SMS pretnju da će „proći kao Đinđić“. U potpisu stoji: „srpski nacionalisti“ (to je, inače, ona grupacija koja gotovo da više i ne postoji – osim kao ideološko Strašilo u službi stranih plaćenika, pardon, „stipendista“ – barem ako je verovati nekim novijim dostignućima naše slavne sociološko-politološke nauke, ljubi je majka). Čovek je potom ili preventivno nestao ili su ga nestali, i o njemu se već danima ništa ne zna. Jedino što građane Polića i Mimicu u životu i na svetu povezuje činjenica je da su obojica, da prostite, Hrvati. Kako je to do sada olako tolerisano, zašto je Zakazala Budnost, đavo će ga znati? I tako je Mimica, dakle, zaprimio ljubaznu (pre)poruku sledeće nelektorisane sadržine: „Srbomrzac – idi odmah odavde – ili popi otrov, u protivnom proćićeš kao profesor Polić“. Potpis: „Patrioti Srbije“. Šta, svi P. S. odjednom pisali pismo?! Pa, ne kaže li srpska poslovica „mnogo babica – kilavo dete“?
Dražesno je ovo pisano Govance nepoznatog autora, na neki svoj način… Ne samo da je organizacija rečenice užasna, da su znakovi interpunkcije histerično i blesavo posejani na potpuno sumanutim mestima, nego fekalni Patriota nema ni najovlašniju predstavu o tome da se na njegovom (platonski) ljubljenom maternjem jeziku ne kaže „popi“ (idiote!), nego „popij“, baš kao što zapenušani proizvođač Ekskrementa ne zna (pardon: nezna) da se ne kaže „proćićeš“ nego „proći ćeš“ (ali bi zato isti taj, to je ta škola, sigurno napisao ne ćeš ili bi smo). Ipak, nije ništa od toga tako upečatljivo i zabavno kao jedan dragulj-detaljčić koji je, koliko vidim, svima promakao. Ono najbriljantnije u ovom Bazdećem Izlivu zapravo je prva reč lirski sročenog Đubreta: poruka je pisana ćiriličnim pisanim slovima, ama se vrli Patriota kanda malko zagubio u glavobolnom preobilju ovdašnjih pisama – ko će sve to da popamti! – te je reč „Srbomrzac“ napisao tako što je poslednje njegovo slovo napisao u obliku latiničnog slova „c“, što bi imalo reći da reč, pravilno pročitana, glasi: „Srbomrzas“… To fenomenalno, „izdajničko“ iliti nacionalno-kompromitantno brkanje ćirilično–latiničnih lončića na nezgodnom mestu uistinu je prava psiho-puslica, i iz nje se dade otčitati sva nepojamna beda jedne nadindividualne sociopatologije, nad kojom bismo (bi smo!) se mogli slatko smejati ceo dan do podne, samo da ovakvi i slični Tipovi Na Tripovima nisu posejali onoliko sasvim konkretnog zla i nesreće gde god su stigli.
Možda je – daj Bože! – pismo Mimici tek dokoni produkt nekog smrdljivog, ali bezopasnog Frustrata, više nego unervoženog zbog činjenice da Srbija beskrajno polako, no skoro sasvim izvesno postaje gotovo pristojno mesto za život; samo, ne treba zaboraviti da se ovde odavno uvrežilo da Lekcije Iz Patriotizma nadobudno dele boljima od sebe i tipovi koji nisu nimalo bezopasni. Nismo li veoma nedavno svi bili zasuti pompeznim „patriotskim“ Smatranjima i Ukazivanjima čoveka kojeg sada cela zemlja ganja zbog organizovanja ubistva Zorana Đinđića? Nije li taj „oslobodilačkom“ slavom ovenčani lik iz Podzemlja vrlo komotno delio packe ljudima koji pojedinačno imaju više u glavi nego njegovi obožavaoci i istonemišljenici kolektivno i na gomili? A pošto sam ja jedno odvratno zlopamtilo, dobro se sećam i kako je DSS-ov Trust Kilavih Mozgova tih dana za javnost pravio strašno ozbiljne face i umudreno ponavljao kako razborite poruke i dobronamerna upozorenja tog uvaženog gospodina treba ozbiljno razmatrati… Kamo sreće da su ga stvarno na vreme ozbiljno razmatrali – krivično.
Ljudi kao Mimica prirodno, čak i bez osobitog „truda“, navlače bes Niščih na sebe, ne samo svojom slučajno „pogrešnom“ nacionalnošću, nego još i više ukupnim antifašističkim angažmanom u jedva minuloj Epohi Baraba, te – last but not least – i samom svojom pameću: ta se iritantna, nedostižna osobina u frustratskim slojevima najteže prašta. Nepismenost, musavost, pritupost, haos u izražavanju kao posledica Haosa U Glavi, apsolutno odsustvo bar mikronskih tragova ili fosilnih ostataka inteligencije i stila, savršeno „pasuju“ uz sve to. Jedini pametan i koristan savet takvim Likovima Iz Polutame, pre nego se maše plajvaza poradi svojih retardiranih ćirilolatiničnih laksativnih vežbi, glasi: popi bensedin! Mnogo bensedina!
