Upitanost oko teških reči: Stanje u medijima
Sećate se, nije bilo davno, kad je u sukobu s drvokradicama poginuo žandar u graničnom području s Kosovom i kad je ova formacija proglašena za herojsku odbrambenu snagu i kad su svi mediji brujali o tome da, kako reče Aleksandar Vučić, neće žandari nikom više uzastopno vikati „lezi dole!“.
Jednom od tih žandara doneo je i blagovest da mu se, žandaru a ne Vučiću, rodio sin i tih dana, tužnim povodom, bili su medijski heroji. Kad, malo je prošlo, žandari prebiju brata i pratnju, i ispadoše u medijima naslednici Đinđevih ubica, kriminalni element, otuđena vojna sila, utvrdi se, odjednom, da njih najmanje pedeset ima kriminalni dosije (kao da to niko pre toga nije znao) i preko noći se slika obrnula: heroji postaše zlikovci.
Opa bato, a mi vodimo učene rasprave o medijskoj slici Srbije i ko je diktira. Interesi, pre svega i to najpre interesi kancelara čija razmatranja u „Teškoj reči“ nadrastaju imaginaciju Svetislava Basare i taktičku promišljenost Miroslava Lazanskog, jer ovaj, Vučić, u dve povezane rečenice tvrdi da je na vlasti tek pet meseci, te da je „pre godinu dana“ doveo brata šeika u Er Srbiju.
Pošto je za Basaru utvrđeno da mu ne daju kod kuće „da spava pred televizorom pa dolazi na televiziju da tu odspava“ (@Jovanana hvala na Tviter opasci), a Lazanski uvek ima taktički razlog da se povuče, niko se, a kamoli voditelj, usudio nije da ga pita bilo šta, a najmanje oko fenomena da zemlja u recesiji beleži rast zaposlenosti.
To mora, sudim po zdravoj pameti, da je neka anomalija: sve manje privrede i dohotka, a pršte podaci o porastu broja zaposlenih. Ima toga u planskoj privredi, kad statistiku, kao što Vučić radi, natežeš do prskanja, ama to bi neko manje uspavan i taktički odmaknut valjda primetio i pitao premijera kako je ta alhemija moguća.
Najzad, manje mi smeta što nema Olje Bećković, nego što, na primer, u emisiju „Upitnik“ dođu tri sagovornika koji dele oduševljenje Putinom, a u pretprošlu „Tešku reč“ trojica koji se lako slože da smo žrtve „ološ elite“, a sva trojica namiguju Vučiću s jasnom porukom: vidi me kako te volim, uzmi me, postavi me, tvoj sam kao što sam bio i njihov.
Dugovečan sam svedok javnog života, posebno medijske scene, i rekao bih da nikad nije bila jadnija, uplašenija i sklona okretanju ka vetru koji duva iz jednog centra moći. Ne postoji ozbiljna rasprava o pitanjima od opšteg značaja gde bi se sučelila različita mišljenja, a udvorištvo je preraslo granice izdržljivosti.
Evropa i Srbi: Bubalica s kečevima
Mene ovo sa izveštajima Evropske unije oko stanja u zemljama kandidatima za prijem podseća na roditeljski sastanak. Moram da citiram samog sebe kad niko drugi neće da se zamera. Elem, razredni pozove roditelje i saopšti im šta se događa.
Evo, u slučaju Srbije primećeno je da se dete više ne tuče u dvorištu (to se zove regionalna saradnja), da pušta drugu decu da se igraju njegovim stvarima (to je ono o Kosovu, odnosno Briselskom sporazumu) i da je generalno primećen napredak – s dosta jasnim upozorenjem da to što je mali počeo da uči ne znači još da bilo šta od toga zna.
Tako je i aktuelni izveštaj pohvalio reformske prodore Srbije oličene u nekoliko zakona, ali je primena i dalje slaba. Dete je sklono bubanju, ali s vrlo malo razumevanja.
Ovaj izveštaj je napravljen tako da ne bude obeshrabren makar krhki napredak najvećeg problema u razredu i pažljivim čitanjem izveštaja stiče se utisak da Komisija koja ga je potpisala želi malog da zadrži u svojoj školi kako ne bi prešao u suparničku (to se zove usaglašavanje spoljne i bezbednosne politike).
Naš premijer je rekao da bi on bio i kritičniji od Komisije (posebno kad je reč o pravosuđu i medijima) i ovaj put je Aleksandar Vučić sasvim u pravu, ali bi celishodno bilo da bude kritičniji i kad je reč o drugim analiziranim oblastima, jer samo pošten uvid u stanje nacionalnih poslova postavlja temelj za poželjne promene.
Ali, mediji su se dohvatili dela Vučićeve izjave da smo među zemljama kandidatima prošli ponajbolje, da smo lideri i na ovom planu i nezgrapnim udvorištvom i još nezgrapnijim neznanjem i neobaveštenošću stvaraju lažnu sliku o nekakvom srpskom napretku ka standardima Evropske unije.
Posebno bih skrenuo pažnju na treće poglavlje koje se bavi ekonomskim stanjem u zemlji iz kog jasno proizlazi da nismo lideri u regionu nego, naprotiv, da smo čak u tri kategorije najgori đaci. Među svim zemljama najgori smo u tri od ukupno devet indikatora: inflacija (7,8 odsto), državni dug (63,2 odsto BDP-a) i budžetski deficit (5 odsto od BDP-a).
Ovde se, međutim, to slabo ističe, dok smo skloni da vodimo duge, pa i jalove rasprave o važnim, ali verovatno manje bitnim pitanjima – onim koja spadaju u nadgradnju i koja nikad nećemo dobro rešiti ako se ne ojača ekonomska suverenost zemlje.
Evropa, poučena sopstvenim lošim iskustvom, neće više da se udružuje sa ekonomskim bogaljima. Kad će više taj rebalans budžeta?
Kad Koštunici prekipi: Odoh i ja
Osnivač i dugogodišnji predsednik Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislav Koštunica saopštio je da napušta tu stranku jer je ona na izbornoj skupštini napustila ideju političke neutralnosti.
„Nedavna Skupština DSS pokazala je da stranka, iz pragmatičnih i tobože taktičkih razloga želi da se okrene ideji ‘suverenizma’, koja u politici ima različita i neodređena značenja. Ona ne može biti zamena za političku neutralnost, jasno i odsečno srpsko stanovište i stav da Srbija, sarađujući sa svima, nipošto ne treba da bude član EU“, rekao je Koštunica za agenciju Beta.
„Kako ovo smatram suštinskim izneveravanjem Programa, doneo sam odluku da napustim DSS. Želim na kraju da se zahvalim svim prijateljima koji su se borili za ideje na kojima je nastala i delovala Demokratska stranka Srbije“, naveo je Koštunica.
„Kroz sve pritiske, iskušenja i u najtežim okolnostima, građeni su demokratski i nacionalni identitet Stranke i njena državotvorna politika. Najjači izraz i simbol te politike danas je ideja političke neutralnosti“, dodao je Koštunica.
Prema njegovim rečima, to je ideja čiju vrednost potvrđuju sve učestalija upozorenja i pretnje iz EU i vodećih zapadnih ambasada u Beogradu da Srbija ne može da bude neutralna, već da mora nastaviti da dokazuje svoju pripadnost i bezrezervnu lojalnost tzv. evroatlantskoj zajednici, i to na svoju štetu.
Koštunica je zaključio da je zbog napuštanja te ideje na izbornoj skupštini DSS-a i on odlučio da napusti stranku.
Na skupštini DSS je za predsednicu izabrana Sanda Rašković Ivić, koja je ubedljivo pobedila protivkandidata Miloša Aligrudića.
Ovo je, rekao bih, već drugi put da stranački „biroi za zapošljavanje“ – kako je pojavu jezgrovito opisao jedan odavno pasivan funkcioner DSS-a – odnose prevagu nad izvornim programom stranke. I u slučaju Demokratske stranke i DSS-a pobeđuju kandidati koji partijskim aparatčicima izgledaju kao neko ko bi s Vučićem mogao da se dogovori, pa bi sačuvali neku makar lokalnu privilegiju.
Da sam ja Vučić, čuvao bih se medija koji mi se ulaguju i stranaka koje mi se udvaraju.
