Možda će to nekome izgledati čudno, s obzirom na moju reputaciju – koja je, dakako, posledica dušmanskog delovanja Zlih Jezika – ali nalazim da bi bilo prikladno da sa ovog mesta uputim srdačnu čestitku Demokratskoj stranci Srbije, a za njen petnaesti rođendan. Kad me već nisu zvali na žurku (nemam pojma zašto?!), da im se bar ovako odužim! Uostalom, nije mala stvar dorasti za adolescentkinju, pa još u zemlji Srbiji: napolju ima svakakvih zlih čika, neki od njih se demonski smeškaju i nude bonu, a unutra je ko-zna-šta. Pitajte Ljiljanu Čolić ako mi ne verujete. Ona je vodeći DSS-ov stručnjak za prikrivene opasnosti, naročito one koje u svojim retortama proizvodi zli čarobnjak zvan Novi Svetski Poredak. Ili je barem to bila dok punim sjajem nisu zasjali Dragan Šormaz i onaj Kojčić, fescinantni mislioci koji bi u toj zloj Americi javno nastupali jedino kod Džerija Springera. Srećom, ovo nije Amerika, naprotiv: mi upravo vodimo „novi kosovski boj“ s Amerikom, a predvodi nas baš petnaestogodišnja DSS-slavljenica. Da joj pubertet nije kanda malo jače udario u glavu?
Dobro, ali zašto se ja to tako zanimam za ovaj dražesni jubilej? Tja, pravo da vam kažem, i sam se osećam pomalo kao svojta: verovali ili ne, dvoje meni veoma – ali baš veoma – bliskih ljudi i sami su bili članovi DSS-a, u najranijim, pionirskim danima ove stranke: On se aktivirao u Zemunu, Ona na Zvezdari. Nekako u isto vreme – mada nezavisno jedno od drugog – su se i pasivizovali, a potom i svečano iščlanili: onda kad im je postalo definitivno jasno da DSS nije „beskompromisni DS“ (kako su naivno u prvi mah poverovali) nego da više ide ka tome da bude „umiveni SRS“. Prostije kazano, tikva je pukla onda kada su Koštunica i društvo, usred sramnog, kanibalskog rata u Bosni, čvrsto zauzeli „turbosrpstvujušči“ kurs, u kojem se „opozicionarstvo“ prema Miloševiću ogledalo najviše u zakeranju kako ovaj nije dovoljno zalegao za Nacionalnu Stvar, na kojoj vredno rade Karadžić Radovan, Mladić Ratko i ostali divni ljudi tog profila, kako je „previše popustljiv“ i potencijalno sklon Izdaji Braće, i tome slično. Pravo da vam kažem, vazda sam držao da su radikali tu nekako elementarno pošteniji: bili su za rat, pa su i ratovali (bar neki); DSS je, pak, bio idealno političko utočište za one koji su za „oslobađanje svih srpskih zemalja“ i slične divote više bili onako teoretski, u principu… Njima je samo bilo do „pravednog ujedinjenja nacije“, a prljavi koljačko-terenski posao koji to apsolutno podrazumeva, e to neka obave oni neobrijani i neokupani primitivci s kojima mi, časna reč, nemamo ništa… Ta, mi smo intelektualci iz dobrih kuća, liberalne demokrate i disidenti s dna kace! Nije otuda čudno da im je godinama glavna izborna baza bio „krug dvojke“ s bližom okolinom, najdalje do Senjaka. Bah, znam takav malograđanski soj oduvek: podseća me na onu ušuškanu agramersku gospodu koja najviše na svetu mrzi Srbe i ustaše…
Hoće se reći ovo: kad pokušaš da oljuštiš sve slojeve slatkorečive „nacionalno-demokratske“ retorike kojom DSS već deceniju i po uspavljuje na daljinu, ono što na kraju ugledaš zapravo je jedna vrsta filistarskog eklekticizma. Njegova je forma uljudna, a suština amoralna i, da se ne lažemo, varvarska. Kako je to moguće? Eh, kad imaš pravog kuvara, uzmeš pravu varjaču i ubaciš prave sastojke, onda sve može! Konkretno, u taj se bućkuriš obavezno sipaju demokratska načela (jedan prst – položen), ali bogme i nacionalistička praksa (takođe jedan prst – ali vertikalan). Ono „demokratsko“ u tom smućkanom kompotu je „slatkiš“ na koji su se bar u početku mogli primiti mnogi (čemu su najbolji, žalosni dokaz Ono Dvoje Mojih); na prvom iskušenju, avaj, ispostavi se da je ono tek prigodna šuplja frazeologija, sastavljena od opštih mesta iz prohujalih vremena tugaljivo površnog i nedomišljenog kontriranja „komunizmu“. A kako je to, bajdvej, izgledalo? Tja. Dok je jedan Česlav Miloš pisao Zarobljeni um, ovi su dilberi, vau, slavili slave! I mislili da su time pošašoljili Boga tamo gde je najosetljiviji! Eto, to su im dometi, čast izuzecima… Nacionalizam je, pak, idealizovan i romantizovan, preventivno očišćen od svega „lošeg“ (to je sve lepo uvaljeno šovinizmu, koji je tobože tamo neki sasvim neznani zli čova s kojim dobrodušni g. Nacionalizam nema ništa zajedničko), te proglašen za univerzalni lek ako se uzima u umerenim dozama. A ko izdaje i dozira recepte? Jedan čika doktor, ali doktor prava… Kako god, sve i da je tome tako – a nije – sam Bog zna šta su to „umereno“ naši salonski demonacionalisti pronašli u onom sveopštom pokolju devedesetih, pa su svojski prigrlili one etnički „svoje“ koljače, toliko da su se brzo i okumili i posestrimili sa Srpskom demokratskom strankom, koja je od prvog dana bila tek političko krilo velikog etnočistačkog pohoda?!
Petnaest je godina prošlo kao san, oni koji su greškom ušli u DSS ustupili su mesto onima koji tamo očigledno pripadaju – sa Džerijem Springerom ili bez njega – a DSS je u međuvremenu postao vladajuća stranka, omalena ali neizbežna, pravi mejnstrim postmiloševićevske Srbije, amalgam njene trajne zbunjenosti, njenog buridanovskog nećkanja između Hoću i Mogu. Mašala, čestitam, nije mala stvar postići sve to, i to uglavnom uprkos sebi samom. Plaši me samo to što vidim da su Koštunica i svita čiliji i orniji nego ikada (k’o Rolingstounsi, Bog te!), spremni na nove podvige, ovaj put na „južnom frontu“. A istorija ovih petnaest godina pokazuje da kad god su oni tako borbeni (na daljinu, doduše), to znači da se napolju smrkava, opasno smrkava.
