Čekao sam, evo, sve do ovoj januarskog sunčanog prepodneva (drugi dan Božića je, danas se nosi kolač, kumu i sestri: pozdrav i tal iz kuće u kojoj se rodila) da neko nešto kaže o departizaciji, ne o procesu, u koji nisu istinski verovali i oni koji su ga izmislili i reklamirali, nego o samoj reči koja je po moemu odražava političarsku samovolju i njihovu da li urođenu da li stečenu nenadarenost glede maternjeg i svakog drugog jezika.
Skačem svaki čas sebi u usta, moja lična lingvistika počiva kao i naša spoljnja politika na četiri stuba:
1. Jeziku niko ne može da naudi niti da mu pomogne.
2. Ma kog porekla i kojeg god oblika bile, reči su vazda odgovarajuće: ako i ne izraze uvek ono što govornik ili pisac želi, iole pronicljivom slušaocu, tj. čitaocu pokazuju one barem jedno od ne zna se koliko mogućih lica istine.
3. Jezici su svi jednako bogati, svi su jednako izražajni.
4. Rangiranju jezika po lepoti (po milozvučnosti) pribegavaju amateri, da ne kažem neznalice: jezici imaju svak svoju osobenu muziku, a odbojnost prema nekim jezicima počiva najvećma na njihovoj semantičkoj neprozirnosti (za one kojih ih ne razumeju), ta neprozirnost kao i sve što je nepoznato pobuđuje nesvestan strah: Srbin koji ne zna ni ruski ni mađarski u ruskom prepozna poneku reč i nasluti nešto od sintakse, doklen mađarski je za njega mračna šifra iza koje se krije ko zna kakva namera ili tajna.
Rezime: jezik je lep, slikovit, bogat, opojan onoliko koliko ga poznaješ, rezime važi za maternji jezik kao i za jezike koje je neko decenijama studirao i usavršavao, primenljiv je na jezike savladane u stotinu lekcija ili na intenziv. dvonedelj. kursu.
Eto. Osobi kadroj da sroči ovakvu, sad bih najradije rekao platformu padne mrak na oči kad čuje reč „departizacija“. Pokušao sam da proniknem otkuda tolika moja džangrizavost kojoj sad ću prvi put dati oduška. Njezina isprazna učestalost bez sumnje može delimično da objasni ovu diskriminaciju, nedostojnu nekog ko javno tvrdi da su reči sve ravnopravne i jednako vredne! Na departizaciju gledam kao na divlju gradnju (koju kad su u pitanju kuće ne osuđujem), ova se leksička divlja gradnja pre možda samo godinu dana dogodila na naše oči! Usudio bih se reći da je „departizacija“ rođena u lanjskoj predizbornoj kampanji. Možda je i prevedena sa nekog od mnogih jezika koje ja naravski ne poznam, ali se preda mnom pojavila praktično juče. I čim ju je neko sklepao, a to je neki naš savremenik, pripadnici njegove klase su je oberučke prihvatili, novinari su se gradili da je odvajkada znaju, i sad već godinu dana departizacija pa departizacija!
Šta je to, milu mu pilulu, departizacija?! Da nije to reč koja je meni promakla, a koja živi u silnim rečnicima, enciklopedijama, filozofskim traktatima?!
Znam i ja šta je tvorac reči hteo da kaže: kad mi dođemo na vlast, neće više niko biti direktor ni član upravnog odbora samo poradi toga što je član partije. Štaviše, oni koji su zahvaljujući partijskoj knjižici i partijskim zaslugama posađeni na baš lepe položaje biće sa tih položaja isto tako lepo smenjeni. Departizacija je čin ili proces suprotan partizaciji, zar ne? Partizaciju niko nije spominjao jer nije bilo prijatno još i govoriti o onome što kao vladajuća partija radiš, ali se o departizaciji bogme govori i levo i desno, daj ja da u rečniku Matice srpske pogledam partizaciju, kad tamo – nema! Ima partivođa, partizan, partizanija, partizanka, partizanovanje, partizanovati, partizanski, partizanstvo, ima partizanstvovanje, ima partizančina (crk. dabog.), ima partizančić, pa čak i partizanče, ali partizacije nema!
Dobro, jezik je živa tvar, rečnik će za razliku od mene departizaciju priznati, reč je jednako dobra, prikladna, potrebna i jasna ništa manje nego što je partizanče, video sam na televiziji ogroman transparent nad voditeljkom i gostima: DEPARTIZACIJA! Svi reč razumeju, samo neki drže da je prelazak sa nje na delo nemoguć, drugi veruju da jeste moguć, ali tek tu i tamo, ja tvrodglavo mnim da ono što mi se čini nemogućim u jeziku neće biti moguće ni u takozvanoj praksi: od čega je reč skovana, šta je njezino središte, gde je u njoj uopšte partija?! Vidim reč part, deo! Meni bi da nisam pratio predizborne govorancije „departizacija“ zazvučala bezmalo kao komasacija koja je potkačila i moje njive, dakle kao suprotnost usitnjavanju.
A partizacija bi bila – šta?! Postavljanje ljudi na rukovodeća i preplaćena mesta samo poradi toga što su članovi partije? Tom partijskom orgijanju pre bi priličio izraz „partijanje“, ili „partijanija“ (po uzoru na partizaniju), a kako bismo označili proces koji partijanštinu suzbija, koji ju sprečava, koji stvari vraća na bogougodnu razinu – ne znam ni sam.
Reč je, makar i samo u demagoške svrhe, bila političarima potrebna, i skovana je, departizacija je ušla u opticaj kao i tolike druge reči čija struktura u početku možda nije idealno odgovarala željenom značenju – ono što rečima daje pravo postojanja zar nije njihovo trajanje, njihova učestalost i smisao čiji će nosioci one postati kad-tad? Tako biće i sa departizacijom. Naviknut sam na to da su reči starije od mene, sad kad sam bezmalo šezdeset godina stariji od reči, ja joj nalazim mane! To je zato što vidim njene autore, kud baš oni da obogaćuju jezik, oni ga pre obogaljuju (a kamo čl. 1, da se jeziku ne može nauditi ni pomoći?!).
Meni i starije reči idu na živce, „strančarenje“ može biti potiče iz Kraljevine SHS, ali reči kao „odbranaštvo“, „sektašenje“ nose pečat svojih tvoraca, klase koje sam sit toliko da zbog nje dovodim u pitanje vlastite lingvističke nazore.
Ili ipak ne dovodim: i departizacija, i odbranaštvo, i sektašenje lepe su reči, deskriptivne su, dakle razotkrivajuće.
I njima dakle želim svako dobro.
