Vlast ti je, prikane, čudo – i slast i strast. Zarad osvajanja ili očuvanja vlasti kroz istoriju se ubijalo, varalo, lagalo, kralo, podmetalo… i šta sve još ne. U ekstremnijim slučajevima, vlast se – nećete verovati – čak dobijala ili gubila na poštenim slobodnim izborima! Ali to su izuzeci, štaviše anomalije, istorijski gledano…
Kako god bilo, hajde da se okanemo kratkog kursa istoriozofije i da se spustimo „na teren“. Evo, recimo, u Podujevo, jednu uglednu i prosvećenu varoš tristotinak kilometara južno od Beograda. Elem, opštinske su se vlasti i opozicija u Podujevu silno nešto međusobno pokarabasili; sukob je eskalirao sve do batina, kada su se za guše do’vatili odbornici dveju političkih struja, koje obe za sebe tvrde da im legalno i legitimno pripada vlast nad ljupkim i dražesnim Podujevom i skandinavski naprednim selima oko njega. U strukturama opštinske vlasti Podujeva došlo je, naime, do bizarnog dvovlašća: dosadašnji predsednik opštine Obren Anđelković (kako piše „Politika“) odbio je da preda vlast novoizabranom Ivici Markoviću, mada je ovaj, kako bih vam rekao, prilično insistirao. Do svih ovih peripetija došlo je usled burnog stranačkog života podujevske (podujevačke?) varoši, života u kojem se stare većine uredno raskidaju a nove stvaraju preko noći, kako već kome ćefne, ili gde mu lepše i interesnije zamiriše.
Čudna mi čuda, reći ćete vi, viđali smo mi u ovoj zemlji i bizarnijih slučajeva gušanja za vlast, pa nas poneki zahvat, šamar ili pesnica baš i ne mogu impresionirati. Da – ali… Ima tu jedna, hm, specifičnost na koju bi valjalo obratiti pažnju.
Grad zvan Podujevo nalazi se, naime, na teritoriji Autonomne pokrajine Kosova i Metohije (po jednima), to jest međunarodno polupriznate Republike Kosova (po drugima); i u jednom i u drugom slučaju, jedno je nesumnjivo: nad Podujevom organi vlasti koji legitimacijski izvor pronalaze u institucijama (i izbornim procedurama) Republike Srbije nemaju ama baš nikakve praktične ingerencije. Drugim rečima, i Anđelković Obren i Marković Ivica tačno su onoliko predsednici stvarne opštine Podujevo koliko sam ja nobelovac, Ljuba Živkov zagovornik RTV pretplate, a Aleksandar Tijanić (jedini ovdašnji javni lik za kojeg znam da ima biografsko-porodične veze s Podujevom) najbolji drugar Bebe Popovića.
Pa dobro, ako je njihova vlast nad Podujevom virtuelna, da li je virtuelna i njihova tuča? Jok, more (op. cit. Basara Svetislav, laureat), makljaža je vrlo stvarna. Baš kao što su prokleto stvarne i plate i ostale prinadležnosti koje ovi veseljaci primaju iz budžeta Srbije, te „troškovi administriranja“ virtuelnom opštinom, pokriveni iz istog izvora. Po tabeli objavljenoj u „Politici“, samo za plate zaposlenih u sablasnoj „opštini Podujevo“, mesečno se izdvaja blizu tri miliona dinara. Ako vas ne mrzi, pretvorite to u evre, pa pomnožite sa dvanaest (meseci u godini). Ili radije nemojte, što da vam pozli na ovu vrućinu i alaudžu?
Samo, ako se već ne biju u virtuelnom prostoru, pa gde se onda biju pripadnici dveju halucinogenih podujevskih frakcija? U Kuršumliji, naravno… Nesrećnoj Kuršumliji, naime, pripala je sumnjiva čast da „glumi“ Podujevo u ovom (večitom?) mandatu, baš kao što je nekim drugim gradovima pripala neka druga rola iz sličnog repertoara. Kuršumlija je sused Podujeva, ali sa ove strane „administrativne granice“ (Bog te veselio, kao da postoje granice koje bi bile neadministrativne?! Kao da suština granice nije u tome da je ona tačka u realnom prostoru gde prestaje jurisdikcija jedne, a počinje nadležnost neke druge administracije?!), pa se to nekome učinilo Baš Zgodnim…
E sad, razmislite dobro: da li ste ikada čuli za bolji posao od ovog? Zamislite da ste, recimo, zaduženi za javni saobraćaj u organima opštine Podujevo, koji se nalaze u Kuršumliji, a u Podujevo ne smeju ni da privire? Nije li to bajno: regulišeš probleme virtuelnog saobraćaja jednog virtuelnog grada, a za to primaš stvarnu platu! Isto to vredi i za, recimo, komunalne inspektore, pravobranioce i razne druge „koleške asesore“ o kakvima ni jedan Gogolj nije mogao da sanja. Raditi u opštini Podujevo koja uopšte nije u Podujevu deluje kao neka vrsta ovaploćenja utopijskog sna o zemlji Dembeliji: dobio si Ništa i sad treba da ga dobro držiš, so help you God. A ako ga baš i ispustiš, niko neće ni primetiti, jer je notorna osobina Ničega da je nevidljivo, da nema boju, ukus, miris, obim niti masu. Silan je to radni napor, silna je to moralna odgovornost pred Istorijom & Pokolenjima! Koliko god da su plaćeni, nisu plaćeni dovoljno! Pa, evo, recite i sami… Uzgred, predlažem im slogan koji će razgaliti sva srca: „koliko je Podujevo u Kuršumliji, toliko je Kosovo u Srbiji“!
Sasvim ozbiljno, „slučaj Podujevo“ koji se zapravo zbiva u Kuršumliji (kao što je Igor Brakus onomad svoj radio show „Samo četvrtkom“ emitovao uvek utorkom) i čiji su akteri ljudi koji su vlast u Podujevu a da Podujevo u svojoj poslovičnoj neobaveštenosti o tome ne zna baš ništa (nije isključeno da ste, po analogiji, vi koji ovo čitate muž Ketrin Zite Džons ili žena Breda Pita, mada oni to ni ne sanjaju; ili da zapravo odlično svirate flautu, samo još nikad niste probali), sjajna je paradigma beogradske „kosovske politike“, pa možda i jedne šire, sveobuhvatnije dezorijentacije. Klinci su manje obzirni, pa bi rekli: tripovanja. U tom smislu, i tvorce i adorante ovakve politike, koja se infantilno ponosi psihodeličnošću svojih premisa i svoje prakse, treba napokon jasno upitati: na čemu ste vi, ljudi?! I zašto to konzumirate o našem zajedničkom trošku?!
