Najpre malo uvodnog filozofiranja: dobri, razumni i demokratski poretci razlikuju se od loših, nesuvislih i tiranskih po tome što je u ovima prvima dozvoljeno sve što nije izričito zabranjeno, dočim je u ovim potonjim zabranjeno sve što nije izričito dozvoljeno. Ali, ni tu nije kraj: ne može bilo šta da bude „izričito zabranjeno“, nego samo ono što je moguće i opravdano – u „višem javnom interesu“ – zabraniti tako da se nedvosmisleno ostane u okvirima Ustava demokratski ustrojene države, odgovarajućih zakona, te na koncu i elementarnog zdravog razuma, da prostite. U protivnom bi bilo moguće legalno zabraniti građanima da budu riđokosi ili levoruki, da sležu desnim ramenom ponedeljkom u prepodnevnim časovima, da izgledaju malo čudno u kaputu žutom krojenom bezveze ili da imaju uzrečicu „kako se zove“. Hm, ovo poslednje možda i ne bi bilo tako loše, ali – ne mere! Ljudi, naime, imaju neotuđivo i nepotrošivo pravo na kretenske uzrečice! Baš kao i, je li, na razne, kakoseonozove, loše navike.
Okej, verujem da ćemo se oko svega ovoga načelno svi lako složiti; ovde su ionako svi demokrate sa dna kace, sve dok ne dođe do toga da tu suštu načelnost valja i primeniti… I nije to problem samo kada se radi o stvarima „visoke politike“, gde ljudima kojekakve ideološke predrasude (bilo kojeg predznaka) lako zamagle principijelno sagledavanje stvari, nego i u naizgled trivijalnim temama iz, recimo, urbane svakodnevice.
Hajde da u konkretnu razradu današnje priče krenemo od kraja. Ustavni sud Srbije pre neki je dan presudio, a na osnovu pritužbe Udruženja građana „Trgovci Novog Sada“, da je neustavna i nezakonita odluka gradskih vlasti – u primeni još od decembra 2009 – po kojoj je u celom NS zabranjena prodaja alkoholnih pića svim licima (ne, dakle, maloletnicima, što ne bi bilo sporno!) u svim trgovinskim radnjama između 23 sata i 6 sati ujutru. Birokratski mudraci iz Magistrata novosadskog se oklembesili, kažu, nisu još dobili rešenje, ali ako je tak’a stvar, šta da se radi, postupiće po naređenju… Međutim, šta? Ne lezi vraže, u međuvremenu, gradske su vlasti Beograda donele zapravo identičnu odluku (sa zabranom prodaje od 22 h) još početkom ovog februara, sa odloženom primenom od početka maja, tj. za mesec dana. A sve pozivajući se na svetle primere, pazi sad ovo, Novog Sada, Šapca i Moskve… E đe me nađe… Čudo nisu Rijad i Teheran priključili uzoritome spisku, lepo bi mu pasovalo.
Izvinjavam se na skretanju pažnje na sopstvenu malenkost, ali čim je izvorna, novosadska budalaština izglasana, o njoj sam pisao u „Dnevniku“, upozoravajući da je stvar ne samo drska i bezobrazna, sa latentno tiransko-paternalističkim uplitanjem vlasti u život mirnih i slobodnih građana, nego i apsolutno pravno neutemeljena, tj. direktno suprotstavljena logici Ustava i zakona. Kasnije, to jest nedavno, kada su beogradski Mudraci učinili isto, i o tome sam, sa sličnom argumentacijom, pisao u „Vremenu“ (v. tekst Povečerje i „moralna panika„, Vreme br. 1045). Kako je moguće da sam ja, koji nisam pravnik, to znao i razumeo, a da u Organima, koji vrve od pravnika, nisu? Ma, nije da nisu razumeli: nije ih bilo briga. Jednostavno su mislili da će im to proći, oslanjajući se na populistički efekat „moralne panike“ kojim se uvek lako mobilišu najkonzervativniji slojevi društva.
Hajdemo sad u srce merituma stvari. Zašto je ova odluka NS i BG vlasti pravno i na svaki drugi način neodrživa, i zašto je to uopšte važno? Radi se o stvarima elementarnim: imate robu koja se nalazi u legalnoj prodaji (pošto ovo, naime, nije Saudijska Arabija, ili neka slična dražesna država u kojoj je Prorok iznad Ustava), i imate uredno registrovane radnje koje je prodaju. Potom, imate punoletne građane koji za svoje rođene novce žele tu robu. Tačka. U čemu je fckn problem? I Ustav i Zakon o prometu roba i usluga su jasni: niko, a kamoli sama država, ne sme da ometa ili administrativno ograničava legalnu prodaju legalne robe na legalnim prodajnim mestima legalnim kupcima! Ni danjom ni noćom! Savršeno je nevažno što se ovde radi o alkoholnim pićima – u načelu, kad jednom vanzakonsku arbitrarnost pripustite u sistem, ona dalje raste sama: mogao bi neki sledeći genije isto tako da zabrani noćnu prodaju čačkalica ili bojlera. Ali, to bi bilo suludo, reći ćete. Tačno. Baš kao što je i ovo suludo. I apsolutno vanpravno, tj. protivpravno. I stvarno ne morate da okapate osam semestara na Pravnom fakultetu da biste toliko shvatili o prirodi prava i preventivno ugrađenoj ograničenosti arbitrarnih poteza izvršne vlasti u demokratskom društvu.
E, sad: zašto je ovo važno? Kada sam pisao o ovoj stvari u prethodnim prilikama, ono što me je najviše zgrozilo i porazilo (u smislu: „gde mi živimo“…) bila je većinska reakcija čitalaca, sve u stilu: „Teofile bre, promovišeš alkoholizam i klinačko opijanje“, ili, „Ma šta se sekiraš, štekuj dovoljno pića kod kuće pa si miran“, etc. Ali, nije stvar, brothers & sisters, u „štekovanju“. Stvar je u prirodi i društvu, tj. u prirodi ovog društva. Ako vlast može da zabrani jednu zakonski nezabranjivu stvar i da joj to prođe, sutra će zabraniti i drugu, prekosutra treću! I zato Udruženje građana „Trgovci Novog Sada“, koje nije pristalo na pokornost organizovanom imbecilizmu i protivpravnom nasilju, nego je zatražilo svoja ustavna prava, ima moje puno poštovanje. Već čujem gunđaj: ta, oni to rade iz svog pukog materijalnog interesa, a ne zarad nekog apstraktnog principa! Da, pa šta? Svako ima pravo da štiti svoj interes, sve dok to čini u okviru Ustava, zakona i boljih običaja demokratskog društva. Baš tako se brani i unapređuje sloboda za sve.
Kako god, sada su na potezu đilasi, ožegovići i ostali beomudraci: hoće li biti bar toliko pametni da odmah povuku svoju drsku odluku, pre totalne bruke, ili treba i u Beogradu da se pokrene ista pravna inicijativa, koja se ne bi mogla završiti drugačije pred USS, jer se radi o diskriminativnoj meri suštinski identičnoj onoj novosadskoj? Kada to saznamo, znaćemo da li ova (beo)vlast brljavi i (nastoji da) maltretira slobodne građan(k)e tek iz neznanja i nehaja, ili ipak sasvim namerno.
