Evo ćemo ovako: da obavimo mi taj reality show u prvom pasusu pa da teramo dalje! Dakle: jeste, ako ste čuli dobro ste čuli, izbacilo mi s preloma redovnu kolumnu u novosadskom „Dnevniku“ – ispisivao sam je prilježno preko sedam godina, za kikiriki, iz čistog i neizlečivog lokalpatriotizma – i time je, smatram, moja saradnja s tom kućom okončana; na obostrano zadovoljstvo, ne sumnjam. Naime, onome u šta se „Dnevnik“ ubrzano pretvara dok gusta magla pada na Srbiju, ja svakako nisam potreban, a još manje je To potrebno meni. Da se nađemo negde na pola puta ne možemo, jer nema niti može biti „pola puta“ između nas: ono što nas deli može možda jedino da se preleti, ali ni to ne bih nikome savetovao.
Pa dobro, da li je ovo važno, je li to stvar od, kakoseonozove, „javnog interesa“? Pa, kanda nije. Važno je, međutim, sve drugo u vezi s tom pričom. Šta je to – drugo? To je onaj mozaik u kojem je jedna izbačena/ukinuta novinska kolumna samo neznatan kamenčić. To je dakle priča o Vojvodini kao prvoj i poslednjoj meti svih najvećih hulja u ovdašnjoj politici. No, pošto se i o tome ovih dana naveliko piše – ali kako?! Čak i kad je u dobroj veri i nameri, uglavnom do zla boga neznalački i površno – hajde da se ipak fokusiramo na čoveka na kojeg su se fokusirali oni koji rušeći njega pokušavaju da glajhšaltuju sve što u Srbiji živi i mrda, a da poseduje bilo kakve instrumente vlasti, pa makar i više simboličke nego stvarne, kao što je slučaj sa Vojvodinom po Koštunica-Tadić-Ramačevom ustavu. Sad se vi u čudu pitate: zašto Tadićevom? Razmislite malo, prisetite se…
Bojana Pajtića u ovoj kolumni (a ni drugde) kadgod nisam mnogo štedeo; recimo, nije mi se dopadala njegova odviše osebujna fizikalna teorija o tome koliko je ljudskom telu – evo, na primer, Arnerić Nedi – potrebno da taksijem signe od Bodruma do Stambola na Bosforu i tako to, a jedared sam ga, u posvemašnjoj neverici, čak proglasio „animiranim likom“, kada je dopustio sebi da „brani“ nekakve glupe nepodopštine Jožefa Kase, tada vicepremijera, koji je bio umislio da mu s vlašću pripada i pravo na vozikanje po pešačkoj zoni u Novom Sadu. To se, bre, ne radi – osim motornim sankama, kao Čanak! Međutim, rastao je Pajtić i sazrevao kao političar, i to je bilo vrlo uočljivo svakome ko je hteo da gleda. Nije slučajno poslednjih godina bio izborno najuspešniji lider Demokratske stranke, niti je bez neke to da je ipak provlačio Vojvodinu kroz razne ovdašnje Scile i Haribde prilično neoštećenu. To jest, oštećena je Vojvodina i te kako, upravo je obogaljena, ali ne onim, ili daleko najmanje onim što su činili Pajtić i ekipa, nego onim što je činila suprotna strana. Čak i kad je ta suprotna strana stanovala u istoj stranci, a kamoli danas, kada stanuje s onu stranu pameti i morala, u mračnim lagumima iz kojih je ispacovisala na površinu jer smo je mi neoprezno i beslovesno prizvali.
Kako god: šta se to dogodilo da je jedan srdačni, odmereni i umereni mladi političar, profesor prava, „popovski sin“ i uopšte jedan od onih „idealnih zetova“ iz imaginacije „ženskih“ magazina (mada je poslovično duxoviti Ilić Velja kadgod voleo da tvrdi kako Pajtić „ima dečka“, valjda zato što decentni i normalni ljudi naprosto moraju biti i „pederi“ i Vojvođani istovremeno, malo im samo jedno), najedared postao „separatista“, pa čak i „ustaša“? Gle ti sad! Pa, iole vatreniji vojvođanski autonomisti godinama su mu zamerali preterano kompromiserstvo, „podložnost centrali u Beogradu“, čak neiskrenost u borbi za „interese Vojvodine“, šta god to kome bilo. Otkud sad da takav političar postane dežurni Demon vaskolike zemlje Srbije, naročito njenog „severnog krila“, zli „razbijač njenog jedinstva“ i šta sve ne, grđe od grđeg?
Ne, nije se to Pajtić promenio, nego se suštinski i tektonski promenio politički pejzaž u kojem deluje, a u kojem se Vojvodina kao autonomna struktura naprosto pokazuje kao slepa mrlja, sistemski neodrživ entitet: čim je Vojvodina bilo šta i bilo koliko više od Skoro Ničega (kakva je politički bila devedesetih, postojeći samo kao sasvim prazna ljuštura), udari se u kuknjavu kako je to i mnogo i previše, i kako evo samo što se nije o’cepila. To što je ta priča otvoreno idiotska uopšte ne znači da nije dovoljno prijemčiva za određenu „ciljnu grupu“. Drugim rečima, „sistem“ koji se u Srbiji re-uspostavlja naprosto odbacuje Vojvodinu (ali ne i njenu teritoriju!) kao što neki organizam odbaci donirani bubreg ili veštačko srce.
Zbog ovih bitno promenjenih okolnosti, „centrumaška“ politička karijera Bojana Pajtića suštinski je okončana. Sa te tačke na kojoj je do sada stajao, njega u budućnost vode dva putića. Jedan vodi u gašenje političke karijere ili bar postepenu marginalizaciju (sve zajedno sa njegovom Demokratskom strankom, i dalje sasvim obezglavljenom, kako već valjda i mora biti s partijom koja suštinski nema predsednika/cu); drugi je na kraći rok rizičniji, ali u perspektivi jedino produktivan: to je prihvatanje izazova i ozbiljna i beskompromisna borba za demokratsku i evropsku Vojvodinu i Srbiju. Ta borba ga nesumnjivo stavlja na stranu suprotnu od onih koji vladaju otužnom današnjom Srbijom. Jasno je to i njemu i njima. Možda jednom postane jasno i onima koji su nas ubeđivali da stvarnost nije ono što vidimo i znamo, nego ono što se njima javlja.
