Za kim zvona zvone – Kad je o medijima reč, ovde ne vlada cenzura, već nešto mnogo gore – strah. Kako se glasa u Skupštini i šta je bilo s Petim oktobrom

Izvrnuta čarapa:
Dan Velikog Getsbija

Pobednici petooktobarskih promena ližu rane, a gubitnici nam sole pamet. To je, u najkraćem, bilans posle 16 godina od dana pobune protiv jednog režima za koji nas danas ubeđuju da je bio mnogo bolji nego što nam je onda izgledao.

Situacija liči na izvrnutu čarapu. Na vlasti su oni protiv kojih je bila dignuta pobuna i prekrajanje istorije uveliko je u toku. Stranke, nosioci političke energije onog doba, bore se za opstanak u najnižem rangu političkog takmičenja, razjedene sujetama, sklone deobama, uzajamnom mrcvarenju, kompromiserstvu, i što je najgore – lišene potencijala da utiču na javnost.

Kao da su rado dočekale da sa sebe zbace teret moralnog arbitriranja u društvu jer to ne ide uz „trange-frange“ poslovni mentalitet. Pretvorile su se u političke japijevce duboko nezainteresovane za „običan život“, trgovce minornim političkim uticajem, ozbiljne javne delatnike su gurnule na marginu, njihova upitanost nad srpskim i svetskim poslovima svodi se na izbor – a gde danas da ručam.

Izgleda li vam ova slika sumornom? Preteranom? Nategnutom radi efekta? Ovde se, uostalom, uveliko raspravlja o tome ko bi Vojislavu Šešelju mogao na crtu kad dođe vreme predsedničkih izbora. Rešenje se vidi u ondašnjem Šešeljevom potrčku – Vučiću. Ili on ili neko koga će on jako da podrži i pogura. Ljudi koji su se Petog oktobra krili po takozvanim „štekovima“ sada su, kao za osvetu, naterali pristojan svet da se krije u nekoj vrsti samoizolacije i uzdržanosti od javnih poslova.

Bahate se oni koji su bili najgori među njima. Njih ne možeš nadgovoriti. U svakom televizijskom studiju imaju po jedan sako; kad ih pozovu da budu spremni. Trče na proslavu godišnjice „Pinka“ u stilu Velikog Getsbija, nesvesni značenja Ficdžeraldovog romana i uloge naslovnog lika u drami koja u osnovi govori o kriminalnom bogaćenju.

U tom smislu, gledano s ove vremenske distance, Peti oktobar jeste katastrofalni poraz jedne dublje, bolje ideje i označava tek kraj ratne politike koja je ionako došla do prirodnog kraja samo što je na talasu najavljenih promena izbegnuta sramna kapitulacija.

Kako se glasa:
Zvuk moga gospodara

Može se na mnogo načina podastrti niz dokaza o devalvaciji političkog bića društva – o tome svedoče i neki tekstovi iz ovog broja „Vremena“ – ali teško je naći živopisniji i aktuelniji od ovoga koji sledi.

„Ja sam bio iznenađen kada sam saznao da poslanici iz vladajuće garniture glasaju tako što reaguju na zvonce. Ono služi kada treba poslati znak ili signal poslanicima da se glasa ‘za’. Kada zvonca nema, onda se ne glasa ‘za’, što je strašno“, rekao je narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

„Apsolutno je sigurno da se poslanici vladajuće većine zvoncem, kao ovce na pojilu, pozivaju da glasaju za“, rekao je on.

Šef poslaničke grupe Dveri Boško Obradović rekao je za govornicom u Skupštini da se na taj način ponižavaju poslanici i vređa dostojanstvo Skupštine jer valjda poslanici sami znaju za šta će glasati, a za šta neće.

„Bilo je primetno da se zvonce ne oglašava kada se čitaju predlozi opozicije, a zvonce se oglašava samo kada oni treba da podignu ruke za neki predlog vladajuće većine“, kazao je Obradović.

Predsedavajući Veroljub Arsić odbacio je te navode ističući da je sve to čista slučajnost i da se zvonce koristi da bi se umirili poslanici jer je u sali velika galama.

„Smatram da nema kršenja dostojanstva skupštine, to je čista slučajnost, uveravam vas, galama je takva da zvoncem umirujemo kolege“, rekao je Arsić.

Reč, dve o dostojanstvu:
Kad kažem „Politika„…

A kad već govorimo o dostojanstvu, evo još jedne aktuelne teme. Nije lako biti glavni urednik. Pa ni kad si u ve-de stanju. To je iskusio Žarko Rakić kome je zapalo, na sopstvenu ili tuđu inicijativu, da prekine saradnju sa Dušanom Patričićem, karikaturistom, čiji su radovi sedam godina bili zaštitni znak nedeljne „Politike.“

On je nešto mrsio o tome da Petričić ne poštuje rokove i da je skup i mada mu niko nije poverovao u to, kretao se u granicama prava glavnog urednika koji je prekinuo saradnju s jednim saradnikom.

A onda je stiglo pismo, saopštenje iz Kabineta srpskog premijera. Ili je bolje reći – oglasilo se zvonce.

U tom sočinjeniju piše: „Kabinet smatra da ‘Politika’ treba da nastavi sa objavljivanjem Petričićevih karikatura jer one nikome ne smetaju već premijeru samo donose poene. One su dokaz demokratskog poretka i za premijera je važno da karikature opstanu. One pokazuju da ljudi koji ne prate promene i koji imaju najoštriji antivladin stav i ličnu mržnju prema predsedniku Vlade, treba da imaju svoj prostor da nesmetano rade ubuduće, kao što su dosad radili.“

Rakić je čuo zvonce i odmah se presaldumio, glasao „za“ Petričića, a da ovog „ličnog mrzitelja“ predsednika Vlade nije ni pitao da li on hoće da nastavi saradnju.

Petričić se nije odazvao zvuku zvona i nastaviće da radi u nedeljniku NIN. Glavni urednik je tako upropastio ideju da bude dokaz demokratskih promena u društvu, mada se svojski potrudio naknadnim pokajanjem i oprostio je Petričiću što ga je tukao.

To samo dokazuje tezu da ovde, kad je o medijima reč, ne vlada cenzura, već nešto mnogo gore – strah. Glavni urednik uglednih prestoničkih novina uplašio se moći Kabineta – bože, kakva li je to aždaja – i obrukao i sebe i novine koje predstavlja i profesiju kojom se bavimo.

Nisu, poštovani Đorđe Vukadinoviću, to ovce. To su zečevi. Petog oktobra zbilja nije bilo.