Prvi među nama je fantastičnim epitetima kojima neštedimice obasipa sebe dodao još jedan – sada je i kontrarevolucionar protiv izmišljene obojene revolucije.
Kao što je vrhovni komandant bez čina, lokomotiva nepostojećeg ekonomskog napretka, preživeli iz gomile izmaštanih atentata, nepokolebljivi branitelj Kosova koje je napustio i tako dalje.
Sada najavljuje „dovođenje zemlje u red“ jer „posle svake neuspešne obojene revolucije, sledi uspešna kontrarevolucija“.
U tim rečima, doduše, ima istine. Recimo to da je Aleksandar Vučić uvek bio „kontrarevolucija“, četnički reakcionar.
Jedva uvijena pretnja o „dovođenju zemlje u red“ već se sprovodi – blaćenjem svih u pobuni, odmazdom nad nastavnicima, delom nevladinog sektora, ugostiteljima koji podržavaju generalni štrajk, otkazima ljudima koji podržavaju proteste.
Da bar ima revolucije…
Jezgro izjave je naravno lažno. U Srbiji nema nikakve „obojene revolucije“. Kad smo već kod toga, nema ni klasične revolucije niti revolucionarnih zahteva.
Srbija je od jovobakićevskog „jurenja po ulicama“ daleko taman koliko je po standardu daleko od Švajcarske.
Na ulici se samo traži – da se poštuje neki red. Ustav, zakoni, bolji običaji.
To sve jako uzrujava prvog među nama jer mu se režim temelji na kršenju Ustava, zakona i boljih običaja. Njegov sistem gusto je paukovo tkanje tender-paša, novih milionera, silnika i klasičnih kriminalaca.
Kada bi se poštovali Ustav, zakoni i bolji običaju, oni bi đuture mogli samo u Zabelu.
Nemoćni predsednik
Još po nečemu je Vučić danas pravi „reakcionar“. On samo – reaguje. Loše se u tome snalazi jer nije navikao. Svikao je da diktira teme i štosekaže narative.
Suočen sa studentskom i narodnom pobunom, sa tim stotinama hiljada ljudi koji svojevoljno marširaju, blokiraju, protestuju, pumpaju, koji dočekuju jedni druge hranom, zagrljajima i suzama – Vučić ne zna šta da radi.
U jedva popunjenim seoskim domovima kulture najavljuje veliki skup u Beogradu. Opet da bi udario reakciju i kontru na najavljeni skup studenata i naroda 15. marta.
To mu nije strano – ta on je pravio kontra-miting i okupljanjima nakon amoka u „Ribnikaru“ i mladenovačkim selima.
Prvi put Vučić ne može ništa zbilja da uradi, nego samo da se nada da druga strana neće umeti da izvede stvar do kraja.
Studenti nose veliko breme
Na toj drugoj strani, hteli ili ne, jedini relevantan politički faktor su studenti. Samo su oni, ograđujući se od svih i svakog, uspeli da probude Srbiju, oslobode je od straha i motivišu na ovoliku izdržljivost u protestu.
Na studentima je veliko breme. Nisu hteli da ga podele sa recimo opozicijom u strahu da bi to uprskalo proteste.
Zato je pred 15. mart na studentima je pitanje kako se iz ovoga izlazi. Hoće li tražiti prelaznu vladu i poštene izbore? Ili će čekati da im ova vlast ispuni famozna četiri zahteva pa se vratiti učenju? Ili misle da ovako, ni tu ni tamo, mogu doveka?
Kako god da odluče, oni su ogroman posao već odradili i upisali svoju generaciju u istoriju.
Ali, sada znaju da će, ako se stvar ne izvede do kraja, i njih i sve ostale sačekati sečivo Vučićeve „kontrarevolucije“.
