Ovaj tekst nastaje dva dana pre nego što će Njegovo Prevashodstvo Vladimir Vladimirovič Putin počastiti Srbiju svojim visokim prisustvom, kojom prilikom će nam benevolentno dozvoliti da ga ugostimo i da mu objasnimo koliko ga volimo, mada nemamo pojma zašto (kao što to s pravom ljubavlju već i biva). Sve u svemu, vi ćete znati ono što ja sada ne znam: kako smo prošli s Putinom, i da li je Prevashodstvo bilo zadovoljno žrt… pardon, darovima koje smo mu prin… ups, doneli.
Utorak je, dakle, i ja mogu samo da slutim kako će se ovaj „bratski“ karneval odvijati, pa ću se na ovom mestu ograničiti na vlastite želje – a možda i čestitke i pozdrave.
Nadam se, naime, da će V. V. Putin, protivno svom običaju i svojoj prirodi, pokazati izvesnu ljudsku toplotu i blagorodnost, a da će najsrdačniji biti s Vučić Aleksandrom, lokalnim putinčićem-orbančićem-erdogančićem. I nadam se da će vaskolikom srpskom građanstvu preporučiti Vučića i ekipu kao najbolju opciju za sreću i berićet države i nacije. Zašto se nadam tome? Zato što sam, što bi rekao Basara, rčin-čovek, pa unapred uživam u zamišljenom prizoru teške potištenosti usled neizdržive ljubomore koja bi zavladala u redovima Vuka Jeremića, Boška Obradovića i inih vedeta naše proputinovske prodemokratske opozicije. A kojima će ovih dana biti najteže: njihov Ljubljeni stiže u grad, ali se viđa i javno ljubuje s drugim, mrskim konkurentom i dindušmaninom, a njih ič ne zarezuje! Iako oni Putina iskreno vole, a Vučić se samo teatralno pretvara! Eh, ima li grđe gorčine, ima li težeg poniženja!? A lepo nam je Jeremić bio objasnio da „Putin prezire Vučića“, dočim je Obradović čak i napisao patetično upozoravajuće pismo kojim Njegovo Visoko kremaljsko Prevashodstvo upozorava da će zli ovdašnji „prozapadni režim“ (jbt, dajte mi da probam to na čemu je g. Boškić!) politički-propagandno „zloupotrebiti“ posetu Prevashodstva, iako svi mi – to jest: i Boško i Obradović – znamo da Putin uopšte ne dolazi u goste (naravno da ne dolazi u goste: Putin je svugde domaćin!) kod Vučića i ekipe nego kod „bratskog srpskog naroda“ na čelu sa samim Obradovićem.
Tome se, dakle, zlurado nadam: da Putin sasvim otvoreno zalegne za ovdašnji režim (bila bi to njegova jedina, pa makar i nehotična stvarna usluga Srbiji) i tako obriše pod tim idiotskim narativom proputinovske prodemokratske opozicije koji Vučića denuncira kao „prozapadnjaka“, „izdajnika Kosova“ i tome slično, a sebe i navodno većinsku (a ipak antivučićevsku?!) Srbiju smešta pod Putinove skute. Pa još sve to u ime demokratije, slobode, prosperiteta i ostalih divota koje bi željno čekale Srbiju samo da se između nje i njih nije namestio prokleti Vučić. E, dok taj idiotski narativ ne crkne u svojim protivurečnostima, Srbija se ne može odlediti iz ovog stanja dvostruke blokade – režimske i nadriopozicione.
Šta pisac hoće da kaže? Ne znam jeste li primetili: dva puta sam u ovom tekstu napisao „proputinovska prodemokratska opozicija“ nadajući se da će vam se oko i mozak saplesti o ovu verbalno-misaonu minu. Jer to je, dakako, oksimoron veći od cele Rusije: ništa i nigde na ovom svetu, pa tako ni u Srbiji, ne može biti i „proputinovsko“ i „prodemokratsko“. Jedno direktno isključuje drugo. Kada se Jeremić slinavo ulizuje ruskom predsedniku pretpostavljajući njegove političke preference, on se ulizuje jednom „baršunastom“ tiraninu. Kada mu se Obradović preporučuje za lokalnog gubernatora, on se nudi i podaje jednom brutalnom autokrati najgore vrste.
Srbija kakvu stvara i održava Aleksandar Vučić je zemlja koja se otvoreno sprda s demokratijom, slobodom, zakonima, institucijama; ipak, i takva kakva je, ona nije ni deseti deo onog užasa u koji je tokom svoje devetnaestogodišnje vladavine Vladimirovič pretvorio Rusiju, kombinujući najgore i najtoksičnije iz boljševičkog nasleđa, carističkog apsolutizma i autoritarnog mračnjaštva savremene tvrdokorne desnice (kojoj je Putinov režim ionako glavni globalni sponzor, donator i ideološki stožer). Žaliti se Putinu na Vučića, to je kao da se žalite Staljinu na Tita (uz izvinjenje potonjem zarad društva): to znači da ili ništa ne razumete, ili ste opasniji i štetniji od onoga na koga se žalite.
Ako za ovu zemlju još ima nade, ako njene političke i intelektualne elite i njen populus žele da zaista učine nešto dobro, korisno, prosvećeno i lekovito za sebe i za Srbiju, to ne mogu učiniti ni sa Vučićem ni mimo njega, nego samo protiv njega; ali, slično vredi i za Putina: s njim nikako, mimo njega ako se može, protiv njega ako se mora. Ne zato što sam ja odredio da bude tako, nego zato što to pokazuje njegova nadriimperijalna politika. Kao i mnogi primeri uz okruženja: kad god je neka zemlja u ovom delu sveta pokušala da uradi nešto što je dobro za nju, a nije loše ni za njene susede, Kremlj je zbog toga padao u amok; pogledajte nedavne slučajeve sa Crnom Gorom, Makedonijom i Grčkom. Srbija putinizovanoj Rusiji danas dođe nešto kao poslednja šansa na Balkanu, a Prevashodstvu je svečano svejedno kako će se zvati ovdašnji otpravnik njegovih poslova, da li je to neki Vučić, Jeremić ili Obradović, isto onako kako je Vučiću svejedno kako se zove predsedik opštine Žitište, Merošina ili Ćićevac, sve dok je „lojalan“. Drugim rečima: Putin i Vučić su (nejednaki) delovi iste „vertikale“, one na drugoj strani od slobode; ako vam jedan smeta, a drugi vam je po volji, to znači da vam je i ta vertikala sasvim OK, samo gledate kako da se u nju udobnije ugnjezdite.
