Da nije bilo javnog servisa, RTS-a, ne bih saznao bitnu javnu činjenicu: Aleksandar Vučić sve ih je pobedio u tucanju uskršnjim jajima u nekakvom srpskom Pentagonu, u centru one vojske koja je izgubila sve ratove, osim ovih koje Vučić dobija jajima i bez grama baruta.
Mašala.
Otkud bi vi znali da „draga Goca“ s Televizije Pink ima pedeset kilograma da je Željko Mitrović nije stavio na vagu. Drugo je pitanje otkud mu tako velika vaga, i zatražio je još od svih nas da branimo njeno pravo da lupa po narudžbini.
Otkud je kandidat za ministra odbrane, ako to nije neka teška zajebancija, kolega, novinar Miroslav Lazanski, najmanje po drugi put, ovih dana, izmislio vazdušnu bitku u regionu.
„Vreme“ je pre nekoliko godina, na osnovu teksta pomenutog novinara, predložilo za posthumni orden nekakvog čiču koji je, po Lazanskom, iz lovačke puške, na granici Srbije i Bosne, oborio američki „apač“ i tragično pritom poginuo.
Zvaničan odgovor tadašnjeg kabineta Predsedništva je bio: „Nemoj da se sprdate sa nama!“
Ovaj tekst, dakle, posvećen je i nastaje u svetskom Danu novinara, ili kako se to već zove, a u Srbiji bi to moglo da bude ono, beše li jagodinsko takmičenje – dan lažova.
Pojma nemam šta mere razne Dunje Mijatović i drugi eksperti za medije. Četrdeset godina sam u tom poslu i dobar sam svedok da nam je javnost posredovana novinarstvom – nikakva.
Nije, na primer, potrebna forenzika niti bilo koja sofisticirana istraga da bi se utvrdilo ko je doveo ljude s fantomkama plus tri bagera da u noći izborne ćutnje poruše nekakve zgrade u beogradskoj Savamali (vidi tekst na narednim stranicama ovog broja „Vremena“). Ali, ovde vlada zakon „omerte“ i nema medijskog, javnog pritiska na siledžije bliske vlasti.
Suština je u tome da mediji, fokusirani na teme od prepoznatljivog javnog interesa, proizvode ovde paralelne svetove i da, zavisno od ugla iz kog gledate na stvarnost, svako od nas u ovom poslu može biti lažov.
Dobro, neki u laganju prednjače i još se hvale da im je najveći, mislim na tiraž, ali koliko sutra biće najmanji pred novim moćnicima. Udvaranje je ovde najkurentija medijska roba, a više od polovine medija opstaje na toj disciplini.
Dan žena, Dan rada (ove godine u senci uskršnjeg ždranja), Dan mrmota (ili Dan licemera u tumačenju Ljiljane Smajlović), Dan ovoga i onoga, pa i Dan novinara. Dan planete, Dan kada sam te, dušo, sreo… sve dan do dana, a dani prođoše…
Kad me je nedavno zaustavila policija zbog brze vožnje, na upit zanimanje, rekao sam da sam vodoinstalater. Saobraćajac je ćutao četiri, pet sekundi i pitao me: „Što me lažete gospodine Žarkoviću?“
Došlo mi da mu kažem: „Takav mi posao“.
