Hitler je Nemcima ponudio nemačkog natčoveka (Übermensch), izlazak iz bede i autoputeve. Nemačka je završila u ruševinama. Ne zbog izlaska iz bede i autoputeva, nego zbog natčoveka. Drug Staljin je ponudio bolju budućnost. U to ime pobio je nekih 20 miliona Rusa i mirno umro. I drug Mao Cedung je svašta nudio, naročito kulturnu revoluciju, što je u ljudstvu, prema konzervativnim procenama, iznosilo oko 40 miliona pobijenih Kineza. I Slobodan Milošević je ponudio srpskog natčoveka, pa evo gde smo sada. Drug Kim Džong Un je, u tom smislu, kudikamo pošteniji: on nudi dugu i bolnu smrt, ukoliko ga ne obožavate.
A šta nudi režim Aleksandra Vučića? Pa, samog Vučića.
Slobin ugovor sa narodom
Slobodan Milošević pao je zbog toga što je raskinuo ugovor s narodom. Po tom ugovoru mogao je izvan Srbije da radi šta god hoće, sve dok je ponosni i voljeni narod koliko-toliko siguran. A onda je, zajedno s Aleksandrom Vučićem, Vojislavom Šešeljem, Ivicom Dačićem i zaboravljenim Tomislavom Nikolićem navukao NATO bombardere , tomahavke i kasetne bombe na Srbiju.
Posle toga nije vredelo ništa. Ni teror, ni ubistva novinara i političkih protivnika, ni potpun medijski mrak. Voljeni narod otresao ga je kao vašku.
Zemlja pod nadstrešnicom
Svašta je Miloševićev Ministar propagande Aleksandar Vučić naučio od Miloševića, pre svega da satre lokalne medije, potom institucije, na kraju i čitavu zemlju. Ali i on je, prilično iznenada, raskinuo ugovor s voljenim narodom: rekonstruisana Vučićeva nadstrešnica je, usled koruptivnih radnji režima zasnovanog na korpupciji, 1. novenbra 2024. godine u Novom Sadu pala narodu na glavu.
Prekršeni ugovor je bio gotovo isti u oba slučaja. Svako je u vreme NATO intervencije mogao da dobije projektil u glavu. Svako danas može da dobije nadstrešnicu po glavi. Možda takozvani narod malo teže shvata, ali kad shvati onda je shvatio. I tu niko ne može ništa. Vučićev režim je izvukao stvarnost ispod nogu građana, a na iluziji ne mogu da stoje ni nadstrešnice ni sistem. Ruše se
Ili, da ostanemo pri metafori: Vučić je istisnuo sav sadržaj iz tube koju je besramno ukrao, a sada bi da sadržaj vrati. Jedino što ne može.
Dečak koji je vikao vuk
Šta, dakle, u danima pred nama režim još može da ponudi, ne bi li se zadržao na vlasti i još neko vreme nastavio da pljačka zemlju?
Nudi nasilje protiv najmirnijih demonstranata u istoriji demonstracija. No, to nekako ne prolazi. Nudi još veće nasilje, ali biće da za to nema snage. Nudi bajke s medija pod apsolutnom kontrolom. Dobro, bajke je nudio i do sada i to je prolazilo, ali u međuvremenu je nadstrešnica ubila šesnaestoro ljudi, pa su se ljudi malo dozvali pameti.
Nudi besomučnu laž. I to je nudio i do sada, ali mnogo je, brate, lagao i zastrašivao pa njegove laži sada proizvode učinak kao i zapomaganje „Vuk, vuk, vuk…“ u onoj bajci o pastiru koji je, na kraju, završio u utrobi pravoga vuka jer je, jel’ da, mnogo lagao, pa mu niko više nije verovao. I bajka o nezaustavljivom graditelju se rasula u fragmente, zajedno s nadstrešnicom novosadske Železničke stanice.
Ostaju mu, dakle, EXPO i Beograd na vodi, u kombinaciji s terorom nad građanima, pričanjem bajki, busanjem u prsa i besomučnim laganjem. Ali i EXPO i Beograd na vodi su neprozirne konstrukcije za koje se osnovano sumnja da nisu drugo do mehanizmi za pljačku epskih dimenzija, uz to odvijaju se u Beogradu koji je Vučić, opoziciji uprkos – sasvim je jasno – izgubio, kao i sve veće gradove u Srbiji uostalom.
Nema on toliko batinaša, crnih džipova, plaćenih Ćacija koji će da pokrpe sve rupe koje je, u međuvremenu, svojom nezajažljivom i nestabilnom prirodom napravio.
