Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Dominacija Pinka, hapšenje u rijalitiju i samoubistvo u direktnom prenosu, samo su neki od događaja koji su obeležili televizijske programe u ovoj godini
Ako je televizija ogledalo naše stvarnosti, istina iskrivljeno, onda je prvi utisak da je 2017. jedna TV repriza sa nekoliko trenutaka kada je život nadmašio TV režiju. Počnimo sa vlasništvom, jer odavno vredi pravilo „čija frekvencija – toga i programi“! U formalnom smislu, došlo je samo do promene televizije B92 u O2 jer su grčki vlasnici nakon prelaska Radija B92 u Play radio shvatili da je najbolji način da se uvedu programske promene, promena imena. Tako je i zvanično ugašen verovatno najveći informativni brend ne samo u Srbiji već i na Balkanu, uz uvođenje „lakih programskih sadržaja“ i „tema iz života“.
Ako se prati razvoj tri glavne medijske struje od devedesetih do danas, možemo konstatovati da je Pink ostvario kontinuitet i rast, uz sve veći upliv u politički marketing svih aktuelnih režima. Pink je, dakle, apsolutni pobednik. BK je bila glasilo novostvorene elite, pa je sudbinom sledila milost ili nemilost tajkuna, prvenstveno vlasnika Bogoljuba Karića. Bogoljubu je optužnica zastarela, on se slavodobitno vratio iz bežanije, a u jednom trenutku je postojao ozbiljan plan da oživi BK televiziju kupovinom kablovskog kanala NOVA. Vlast mu je, izgleda, pokazala da je lakše dobiti aboliciju od suđenja nego uplesti se u medijsku podelu u Srbiji. Dakle, BK samo na kablu u formi TV nostalgije. Međutim, lica sa BK televizije danas su apsolutno dominantna na gotovo svim kanalima, pa se može reći da je Bogoljub (odnosno pokojni Tijanić) možda izgubio frekvenciju, ali je postavio etiku i estetiku komercijalnih televizija u Srbiji. B92 je, da ne dužim priču – puk’o.
Posle para, u pregledu prethodne godine, moramo se osvrnuti na važne fenomene u tehnološkoj sferi koji su doveli do značajnih uticaja na ravnotežu moći na medijskom tržištu. Klasični emiteri su zahvaljujući digitalizaciji i internetu izgubili svoj monopol. Danas su kablovski provajderi jednako važni kao i TV kuće, što je simbolično počelo kada je SBB na svoj broj 1 postavio info-kanal N1. Tog trenutka RTS je postao samo još jedna televizija u paketu koji se nudi gledaocima. Borba je počela, ne samo za nove korisnike (a danas većina TV signal dobija putem kabla, ili total sistema) već i za mesto i poziciju u paketima programa. Kablovski provajderi kod nas su i proizvođači programa, što nije običaj u svetu. Još jedan čudan kuriozitet je da se marketinške agencije pojavljuju kao producenti, što je slučaj sa serijom „Ubice moga oca“ i agencijom Direkt media. Emitovanje domaće hit serije na kablu je znak da će ova borba biti sve žešća. U distribuciju TV sadržaja uključili su se i operateri mobilne telefonije, kao i velike produkcijske kuće poput HBO. Danas se televizija gleda na mobilnom telefonu, putem internet portala, sa sve većom autonomijom korisnika u izboru sadržaja, što će značajno uticati na budućnost televizije i u Srbiji. Na kraju su se u produkciju sadržaja uključile i novinske kuće, pa na svojim portalima sve više imaju video sadržaje. Blic TV, Kurir ili Telegraf su najdalje otišli na ovom polju.
Na kraju – program! Šta smo to sve gledali prethodne godine, a vredno je sećanja. Nažalost, najčešće su to programi i momenti kada sam osećao intenzivan transfer blama, osećaj da možda i nisam morao baš sve da vidim. Mnoge od trenutaka o kojima sam pisao ili koje ne mogu da zaboravim, rado bih zaboravio, ali imam utisak da akteri upravo na to i računaju. Zato ću vas podsetiti, dragi moji TV manijaci, šta ste sve možda zaboravili…
Tokom 2017. imali smo izbore, što će možda biti reprizirano i u 2018. Tom prilikom smo preživeli tri velika srpska medijska rata. Prvi je TV lapot Tomislava Nikolića pred izbore, kada je na Sputnjiku ostavio otvorenu mogućnost da se ponovo kandiduje za predsednika. Usledio je pakleni vikend gde se na Tomi izređao i prvi i drugi i treći ešalon SNS, a perjanice progona su bile komercijalne televizije Pink i Prva. Toma je stiso zube, otišo u ilegalu, nije se kandidovao, ali se prehladio u noći izborne pobede, pa se najglasnije radovao Bogoljub.
Drugi medijski rat je bio rat tabloida: Kurir/Naša protiv Informera/Pinka. Gađalo se kakicom, izdavana su saopštenja, Željko je svakodnevno pisao bivšem ortaku Aci Rodiću, a država je pritiskala poreskom inspekcijom i pretila hapšenjem do kojeg, kao što znate, nikada nije došlo. Mir nikada nije objavljen, sad je u toku primirje. Na tabloidnom frontu ništa novo. Treći rat mediji su vodili protiv Makedonije u špijunskoj aferi, ali je mir postignut uz posredovanje (valjda se tako lepo kaže za zavrtanje ušiju) Amerikanaca. Tako je u izborima nastala floskula „makedonski scenario“, ma šta to danas značilo.
Usledili su izbori tokom kojih je postavljen svetski presedan: Tanjug je objavio da je dobio ekskluzivnu izjavu kandidata Vučića, a čovek je putem telefona – ćutao! Vrh brate, jer tišina je bila glasnija pretnja od horskog progona Tome Nikolića. Tokom kampanje je blistavi medijski trenutak doživeo i Ljubiša Preletačević Beli u predstavljanju na RTS-u. Svojom parodijom političke džungle u Srbiji osvojio je treće mesto u trci za predsednika. Izbore je pratila i velika nagradna igra „Uzmi račun i pobedi“ sa izvlačenjem i nezapamćenom histerijom oko koverata, nagrada i propozicija. Ministarka Brnabić je posle postala premijerka, a novi krug nagrada najavljen je za proleće, pred nove izbore. Dakle, gledamo reprizu.
Inauguracija je bila značajan TV momenat kada smo pored zakletve mogli da vidimo promociju nove društvene elite u Srbiji. Osim svečanih toaleta, beskrajnog rukovanja i oznojenih zajapurenih lica, videli smo ko je ko u naprednjačkoj Srbiji.
Ko baš želi da se seća, imali smo na N1 iznuđeni rijaliti sa brojanjem glasačkih listića u RIK-u, kao i video sa ubacivanjem zaokruženih listića u kutiju.
Vučić je dva puta gostovao na Hepiju kod Marića, tu se nekako najbolje oseća. Jednom je u publici među aktivistima bila i devojka kojoj je sevnulo dupe, ali momak iza nje je nepokolebljivo gledao u Predsednika. Pri sledećem gostovanju, neki dečko je pao u nesvest, uzbuđenje mu udarilo u glavu. Na Pinku je bilo mnogo ozbiljnije. Tamo je iznad govornika bio ogroman triptih poput onih iz mog detinjstva: Marks-Engels-Lenjin pa umetnut Tito. Na Pinku su to bili Angela-Vučić-Putin. Danas bi tu dodali i Makrona.
Anri Levi je u Beogradu popio tortu u facu, Ćićolina je pokazala sisu, a tokom finala Evrosonga i revijskog nastupa prošlogodišnje pobednice Jamile jedan od fanova se popeo na binu, skinuo gaće i pred 300 miliona fanova sevnuo golim dupetom. Ne znam kako su LGBT fanovi reagovali, ali naša Duška je u prenosu zanemela.
Od početka godine traju dva rijalitija, Parovi i Zadruga, sve bizarniji po incidentima koji se tamo odigravaju, apsolutno bez bilo kakve reakcije nadležnih državnih tela. Kuriozitet je da je penzionerka Sofija (77 godina) iz Srpskog Krstura toliko gledala „Parove“ da se televizor pregrejao i zapalio joj kuću. Babu su smestili u dom, a njena familija je apelovala da joj ograniče dnevnu dozu rijalitija.
RTS je i dalje jedini ozbiljan proizvođač TV sadržaja, bilo da se radi o kulturnim ili igranim programima. Serije su još uvek najgledaniji formati, a ove godine je apsolutni rekord postavila hit serija „Senke nad Balkanom“, koja se emitovala praktično na celom prostoru bivše Jugoslavije. Posebno treba pohvaliti direktan 24-časovni prenos predstave „Olimp“ tokom ovogodišnjeg Bitefa. Bez obzira na malograđanske pritužbe na golotinju, to je verovatno najvažniji događaj i prostor medijske slobode u Srbiji tokom 2017. Reditelj Jan Fabr je, zahvalivši se RTS-u, praktično potvrdio da je za uspeh ovakve predstave osim publike koja je sa glumcima u sali neprekidno 24 sata, televizija u živom prenosu još jedan element produkcije koji taj osećaj zajedništva prenosi i na gledaoce u njihovim domovima. Tako se osećate kada ste putem televizije svedoci važnih društvenih promena. Zato je valjda ta predstava izazvala i reakcije političara.
Da bi televizijska tragedija bila potpuna, jedan od aktera na kraju mora da popije kukutu. Ove godine je to bio hrvatski general Praljak, koji je posle izricanja presude, na samom kraju rada Haškog tribunala koji je obeležio prethodne dve decenije, pred kamerama popio cijanid i umro. Samo život nema reprizu, a sudija je, baš kao u pozorišnoj tragediji, naredio da se na prozore navuku zavese. La commedia 2017 e finita!
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve