Nova vlast nema para za nastavnike, a uništava pola tone čistog heroina. Bivši su, navodno, nameravali da drogu prodaju na Zapadu, ali možda su imali i boljih ideja, kao da heroin direktno razdele prosvetarima, pravo u vene, pa da vidimo kako bi štrajkovali. Novi čak tvrde da neće ni da štampaju pare, a ne bi se reklo ni da će skoro s nekim zaratiti i krenuti u pljačku, nego naprotiv, gledaju da ugase i ono što je od rata preostalo.
Privreda Srbije bila je godinama čisto krivično delo, sam zločin i bezakonje. Uložen je ogroman napor svih državnih službi i organa da se u narodu ubije svako osećanje za pošten rad i da se pljačka predstavi kao jedini posao dostojan poštovanja. U zemlji koja je tvrdila da predstavlja poslednji bedem slobode i pravde u Evropi, najuzorniji ljudi bili su razbojnici. Biti normalan bilo je faktički ilegalno i kažnjivo. Svako rušenje je bilo izraz rodoljublja a graditi i popraviti nešto moglo se samo na vlastitu odgovornost i o svom trošku.
Sad, ako treba neko da odgovara, mislim da bi prvo trebalo utvrditi da li su ono dvoje uopšte ljudska bića. Zatim da stručnjaci ustanove jesu li uračunljivi, to jest da li su svih onih godina imali pojma šta rade. A što se kazne tiče trebalo bi imati u vidu da su oni već u zatvoru, bez izgleda da ikad izađu, pa bi prava kazna bila da budu prinudno oslobođeni, izvedeni na ulicu i pušteni da prošetaju čaršijom u pazarni dan, a šta ostane može i u Hag. Ispalo bi kao u srednjem veku, taman po meri njihovih zasluga, ali nezgodno je što sad moramo ne samo u Evropu nego ni vek više ne smemo da promašimo. Dakle, ništa od narodnog suda.
Ali, nezavisno od njihove dalje sudbine, Srbija sad mora ponovo da otkrije kako se opstaje na pošten način, bez šverca, krađe, pljačke i kovanja lažnog novca. To znači da nova vlast najpre ima da prizna da je preuzela bankrotiranu državu i da preporuči građanima da svako za sebe iz toga izvuče zaključak. Država to i ne krije, ali ni ne izgovara baš jasno i glasno. Možda bi nastavnici i profesori oklevali da tako brzo krenu u štrajk kad bi im neko rekao da bi za sada o sebi trebalo da misle uglavnom kao o volonterima, da svoj posao shvate kao hobi, nešto što se ne radi za platu jer ako budu radili kako su plaćeni ode srpska prosveta.
Nastavnici, kao i svi drugi državni službenici i radnici mogu, naravno, na ovo da kažu Vladi i DOS-u da ih đavo nosi, ali ne mogu sebi da kažu da hoće ponovo Slobu, Miru i Šešelja. Dakle, nema im druge nego da se slože da pomognu državi koja pokušava da postane poštena i da pristanu da se strpe. Ali, vlast koja od naroda traži da podnese nepodnošljivo mora biti jako dobra, mnogo bolja nego obične vlasti u zemljama kojima dobro ide i gde se ne traže žrtve i odricanja. Ovde ministri ima da budu sveci i anđeli, inače se ceo projekt opstanka, oporavka i reformi ruši u samom početku.
Hoću da kažem da ako je Nemačka preživela fnansijski skandal bivšeg kancelara Kola, ako se Francuska mirno izvlači iz sličnih afera, ako je Italija svojevremeno opstala uprkos otkrićima korupcionaških afera koje su počistile celu političku elitu, Srbija sad ne bi bila u stanju da preživi ni najmanju takvu aferu. Paradoks je u tome što ova zemlja upravo pokušava da se preobrazi i uđe u taj svet u kojem skandali i afere u politici nisu retkost, što će reći da Srbija mora mnogo da se popravi da bi mogla da podnese pokvarenost, a njeni lideri moraju najpre biti bezgrešni a korupcionaške skandale da ostave za posle.
Ovo ne znači da su političari obavezni da praktikuju najjeftiniju demagogiju. Ne mora, na primer, premijer Ðinđić da vozi bicikl, niti da sebi odredi učiteljsku platu, ali ako bi ispalo da on, ili neki njegov prijatelj, ili bilo ko blizak vrhu vlasti naglo udvostruči imetak, ili sklopi neki neobično povoljan ugovor, to bi lako moglo izazvati socijalni zemljotres i oduvati baš ovu „vlast koja nema alternative“. Dakako, ni prvaci DOS-a nisu imuni na ljudske slabosti, ali sad kad traže od naroda da radi bez para, dužni su da iz sebe izvuku nešto askeze.
Za sada, dakle, Srbija će morati da radi na elan, veru, nadu, ljubav, sve same suvišne vrline u razvijenom svetu koji uglavnom radi na pare. Oni koji bi rekli da je upravo u tome divna prednost Srbije nad svetom, možda su u pravu sa stanovišta svetog Petra, ali sigurno ste primetili da malo ko hoće da menja pare za vrline. U svakom slučaju, nemam nameru da ovde dovodim u pitanje opšti smer kretanja civilizacije od vrline ka parama, pogotovu što nisam ni uveren da sirotinju obavezno krasi svaka krepost.
Spremnost naroda da trpi trenutno je najveći zalog budućnosti i jedina nada je u tome da se to neće sasvim istopiti dok ne stignu pare. Zato je sad neobično važno da ljudi mogu da gledaju u besprekorno čestitog Koštunicu što im pomaže da podnesu oskudicu dok Ðinđić ne stigne da napravi neke pare. Tako nekako razumem podelu uloga u novoj vlasti, čega ni oni sami možda nisu sasvim svesni. Ako se na te stvari gleda pozitivno, onda izgleda kao da Koštunica donosi moralnu dimenziju Ðinđiću koji ne stiže da se i time bavi, ali zato će tom moralu doneti nešto materijalno.
A ako bi stvari krenule zlo i naopako, sabiranje bi postalo oduzimanje, pa bi izgledalo da Koštunica sputava Ðinđića svojim načelima, a ovaj njega prlja svojim pragmatizmom.
Još nemam nikakvih crnih slutnji, samo znam da je najgore kad propada nešto što nema alternativu.
