Ovogodišnji tekst o nedelji u kojoj je 5. oktobar možda je najumesnije pisati u vidu misaonog eksperimenta. Prošla je 21 godina od dana kada smo, bar nakratko, poverovali da su promene moguće. I dalje verujem da je svrgavanje Miloševića bilo neophodno, odnosno mogu s ponosom reći da sam bio na pravoj strani barikade. Ono što smo spoznali tokom narednih decenija jeste opasnost da u naslednicima Miloševića ne prepoznamo virus političkog populizma. Tačnije, mnogi su bili spremni da žmure pred greškama onih koji su smenili Miloševića. Tu lekciju, o naslednicima, od Đinđića, preko Tadića do Vučića, danas još uvek učimo. Zamislimo, dakle, da smo nekim čudom pre 21 godinu mogli da pratimo TV program iz budućnosti, iz oktobra 2021. Zamislite samo razmere razočaranja i ponor razbijene nade i iluzija. Razočaranje u „naše“, ali i međunarodnu zajednicu, tačnije EU, koja nam je tada obećavala brzi kolosek na putu pridruženja i punopravnog članstva.
Sigurno je da smo se nadali normalizaciji stanja na Kosovu i Metohiji, uprkos pobuni Albanaca na jugu zemlje sa kojom se suočio DOS. Zamislite gledaoca koji u vestima vidi duge cevi kosovskih specijalaca na Brnjaku i Jarinju. Srbi su goloruki na barikadama, scenu nadleću naši vojni avioni, a pojačana gotovost Vojske Srbije proglašena je u garnizonima na jugu zemlje. Na Pinku i Happy televiziji već se razmatraju ratne opcije, izbijaju povremeni incidenti u kojima Srbi dobijaju batine, dok vlast iz Beograda poziva na uzdržavanje i nenasedanje na provokacije. Opis stanja je danima isti – mirno i napeto. Da stvar bude još gora, u emisije „Posle ručka“ na Happy televiziji se, recimo, uključuje Albanac i počinje razgovor koji podseća na prepucavanje iz devedesetih. Da li se bojite naše žandarmerije i da li ćete ponovo da ratujete, to su pitanja voditeljke? Fali samo da zove noću Split i psuje mater Torcidi! Ni reči o prethodno potpisanim sporazumima. Onda, preko noći, u Briselu se postiže istorijski dogovor, rat koji je sprečen belim nalepnicama. Da ne bi ratovali, šest meseci će biti prelepljene oznake državnosti i na srpskim i na kosovskim tablicama. Odjednom, Jarinje i Brnjak, kao i rat sa Albancima, niko ne pominje, važno je samo da se nalepnica pravilno zalepi, ima uputstvo i za nepismene.
Nakon 5. oktobra, u jednom sefu koji se vodio na DB pronađene su ogromne količine heroina. Miloševićeva duboka država je imala crne fondove. Gledalac iz prošlosti bi 21 godinu kasnije video da je vlast prešla na vutru. Predsednik je branio pritvorenika Koluviju, relativizujući tone marihuane koje su kod njega pronađene. Tim povodom se obratio čak iz Dubaija. Poslanik vladajuće stranke, predsednik Odbora za pravosuđe Vladimir Đukanović aka Đuka je advokat osumnjičenog. Osim toga, on ga intervjuiše na gajbi, zbog nanogice koju klijent nosi. Brani ga i na TV Pinku, uprkos izjavama ministra Vulina da će hapsiti i za jedan džoint. Optuženi Koluvija je predstavljen kao bogobojažljiv čovek, koji radi sa blagoslovom crkve, sve organik, a kojeg neke sile teraju da lažno optuži Predsednikovog brata.
U isto vreme, na TV Prvoj direktor policije Rebić demantuje sve te navode. Očigledno, ovo je obračun unutar SNS-a u kojem smo mi pasivni gledaoci. Mogu samo da zamislim nesrećne petooktobarce iz 2000. koji prate narko-čarke unutar vlasti u dalekoj budućnosti. Jedina promena je u tome što je Komercijalna banka prodata, pa tamo tajna policija verovatno više ne može da ima štek.
Na kraju, pogrebni kovčeg za petooktobarske nade mogao bi biti ovonedeljna afera sa Pandora papirima. Hiljade dokumenata pokazuju da se u poreskim rajevima i dalje kriju i peru pare. Setite se samo nade da će Dinkić pronaći naše pare na Kipru. Danas račune u poreskim rajevima osim Mila Đukanovića imaju i naši državljani. Za sada se zna za ministra Sinišu Malog i Nikolu Petrovića, Predsednikovog kuma. Zanimljivo je kako se na RTS-u nisu objavljivala imena naših „pandoraca“, dok baš nije pukla bruka. Državna televizija i dalje ne želi da se zamera vlastima, pa kad svi drugi objave imena, tek onda će i javni servis. Svakom „ofšorcu“ će dati bar 48 sati da smisli neko objašnjenje, tetku iz Paname, letovanje u Bugarskoj ili neku sličnu lepu i poučnu priču.
Naš nesrećni gledalac iz 5. oktobra 2000. ovde bi verovatno ugasio televizor, ubijen u pojam. Zato je još od antičkih vremena smrtnicima uskraćena moć vidovitosti, čime su zaštićeni od velikih životnih razočaranja.
Svađe unutar opozicije oko izlaska na izbore i rasprave o slobodi medija među novinarima, koje u Srbiji izgledaju isto već 21 godinu, preskočio bih iz mentalnohigijenskih razloga. Bolno su identične. Ruku na srce, možda bi ipak najveće razočaranje bila potpuno neizvesna i sve dalja perspektiva punopravnog članstva Srbije u EU. Ovih dana održava se samit EU i zemalja Zapadnog Balkana u Sloveniji. Danas se među članicama ne prihvata čak ni fiktivni datum ulaska Srbije 2030. godine. Srpski rečeno, ispalili su nas.
Onom imaginarnom gledaocu iz prošlosti, kao i svakom današnjem, samo treba ponavljati da život nema reprizu kao domaće serije na televiziji. Oni koji su uz televiziju nekad, ili uz društvene mreže danas, očekivali bolji svet, možda mogu imati utisak da su proćerdali 21 godinu, jer se u televizoru kao u retrovizoru objekti, kao i bolja budućnost, čine bliže nego što zaista jesu.
