Zjuganov je „za„: Nemoć Srbije
Volkov, sekretar „rosijske misije“ u carstvujušćoj Vijeni, Pavlu Isakoviču dao je papire za odseljenje u Rusiju, ali je poslao i prateće pismo. Miloš Crnjanski u drugoj knjizi Seoba piše da je u propratnoj noti bilo zapisano: „S početka se raduju, kad sretnu svoju braću Ruse, bog zna kako. Žele da se približe rosijskom stilu života, da budu i oni, kao Rusi što su. A zatim, kad postignu svoje želanije, kad postanu rosijski oficori, ohlade se… Ne znaju da žive u sadašnjosti, u našem vremenu…“
Ovog o sadašnjosti i vremenu setio sam se kad je Zlatibor Đorđević, predstavnik Udruženja Stara Srbija iz Gračanice, koje je u ime više od 21.000 Srba sa Kosova i Metohije zatražilo rusko državljanstvo, izjavio da očekuje da će broj zahteva dostići nekoliko stotina hiljada.
„Ambasadi Rusije u Beogradu predali smo za početak 21.733 zahteva za dobijanje ruskog državljanstva“, kazao je Đorđević i dodao da će ambasada zahteve kosovskih Srba, preko Ministarstva spoljnih poslova, proslediti ruskoj Dumi.
Đorđević je rekao da je prikupljanje potpisa u toku i da se nada da će zahtev potpisati više stotina hiljada kosovskih Srba, među kojima su ne samo Srbi koji su otišli sa Kosova 1999. godine već i posle 1945.
Prema njegovim rečima, Srbi sa Kosova i Metohije zahtevom za dvojnim državljanstvom od Rusije jedino traže zaštitu i slobodu koju im Srbija ne može obezbediti.
„Pokušali smo na sve moguće načine da nas naša država zaštiti, ali je ona otkazala i gura nas u državu koju Srbi ne prihvataju“, kazao je Đorđević i dodao da Srbi ne prihvataju nijedan dogovor postignut u dijalogu Beograda i Prištine u Briselu.
S druge strane stigao je makar jedan odgovor: lider Komunističke partije Rusije (KPRF) Genadij Zjuganov pozvao je rukovodstvo Rusije da odobre državljanstvo kosovskim Srbima koji su to tražili.
„Smatram da se sa velikom pažnjom treba poneti prema molbi više od 20 hiljada kosovskih Srba koji mole da im se da državljanstvo Rusije, bojeći se za sopstvenu bezbednost. Štaviše, smatram da treba da udovoljimo toj molbi“, rekao je Zjuganov Interfaksu.
Zjuganov je kazao da ako to pitanje bude izneto na sednicu državne Dume, poslanička grupa KPRF će podržati molbu kosovskih Srba.
Podsećajući da Rusija nije priznala nezavisnost Kosova, on je naveo da su Srbi na Kosovu izloženi nasilju i diskriminaciji.
„Srbi su nam bliski po jeziku, duhu i kulturi, i ako žele da postanu državljani naše države, treba da im pružimo ruku i podržimo njihova stremljenja“, dodao je Zjuganov.
Ova bizarna priča poprima sve šire razmere u smislu proizvođenja raznih psiholoških efekata. Ne traži Zlatibor, kao Isakoviči onomad, da on i drugi potpisnici odu u Rusiju, već traži da Rusi dođu u Srbiju. Veruje da bi ih rusko državljanstvo zaštitilo od nepravde kojoj su izloženi i od „matuške“ očekuje da s Crvenom armijom, pregazivši ostatak Srbije, siđe do Jarinja i Brnjaka i učini ono što „žuta“ armija ne može.
Pun sam razumevanja za očaj ljudi na čija pleća je pao najteži teret izgubljenog rata i mislim da ni narečeni Zlatibor ne misli da je mogućno to što traži, Zjuganov još manje misli tako, ali politička poruka je jaka. Ne bi bilo prvi put da farsa preraste u tragediju. Potpisnici zahteva izražavaju, u stvari, nezadovoljstvo vođenjem državnih poslova i takvim očajničkim gestovima blokiraju bilo kakvu mogućnost racionalnih pregovora.
Nas i Rusa 100 miliona i, za sada, 21.773.
Ogorčenje i politika: Gde nas to vodi?
Salonski pandan ovom gračaničkom manifestu nepoverenja u državu i njene institucije jeste inicijativa oko takozvanog praznog glasa, belog listića ili kako god se to zvalo. Ideja je da građani masovno iskažu svoje nezadovoljstvo političkim elitama Srbije, pa će ove posle da se opamete, ako im Rusi u međuvremenu ne urade to isto.
Inicijativa je potpuno besmislena. Vesna Rakić-Vodinelić za sajt „Peščanika“ uradila je odličnu pravnu – političku analizu ove inicijative. U njoj između ostalog piše: „Pravni status praznog glasa u Srbiji je jasan: takav glas je nevažeći. U čl. 74. st. 6 Zakona o izboru narodnih poslanika propisano je:
‘Nevažeći glasački listić je nepopunjeni glasački listić, listić koji je popunjen tako da se ne može utvrditi za koju se izbornu listu glasalo i listić na kome je zaokruženo više od jedne izborne liste.’
Nevažeći listići se ne uzimaju u obzir prilikom raspodele poslaničkih mesta. Procenat nevažećih listića ne utiče na regularnost izbora – broje se samo važeći listići. Takođe, broj, odnosno procenat birača koji su izišli na glasanje, ne utiče na regularnost izbora niti na raspodelu mandata: broje se samo glasovi birača koji su izašli. Svaka izborna lista koja dobije bar 5% glasova birača koji su izišli na izbore, postaje parlamentarna stranka.
Ma koliko (malo) birača izašlo na izbore, ma koliko (mnogo) praznih glasova bude dato – to nema nikakvog efekta na izborni rezultat. Parlament, Vlada i ostala tela formiraće se samo na osnovu važećih glasačkih listića građana koji su izišli na izbore. Ne treba, dakle, imati nikakvih iluzija o tome da bi prazni glasački listići sprečili ma koju političku stranku u Srbiji da formira vlast.“
Povodom toga predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da je svestan da su građani nezadovoljni životnim standardom, ali da smatra da ništa ne rešavaju pozivi da se ne izađe na izbore ili da se ponište glasački listići. Upitan kako komentariše pozive pojedinaca građanima da izađu na izbore i da ne glasaju ni za jednu stranku, Tadić je rekao da bi to bila „vrsta protesta koja ne bi vodila nikuda“. „Tim građanima koji poručuju drugima da ne izađu na izbore, mogu da kažem da ogorčenje ne vodi nikuda.“
To je rekao pre nego što je javnost saznala za masovne zahteve za dobijanje ruskog državljanstva, ali bi odgovor morao biti isti i povodom toga – ogorčenje ne omogućava ni racionalnu politiku ni racionalne odluke ljudi. Inače, u predizborno vreme Srbija je puna ideja o pokretima i preokretima, ali to su takva vremena kad se najčešće tapka u mestu.
Evropa u krizi: Kancelarka u centru pažnje
Projekt Evropske unije nije odgovarajućim tempom pratila izmena pravila odlučivanja. Brisel je izgradio poveliku birokratsku strukturu, ali ona nije autentični, niti izabrani reprezent nacionalnih volja. Ta slabost nije bila toliko vidljiva u uslovima stabilnih ekonomskih odnosa, ali s krizom dugova pokazalo se da politička moć nije u prestonici Evropske unije, već da je na liniji Berlin–Pariz, mada se ovi drugi pitaju tek toliko da se ne bi ogolila činjenica da Evropa ima – kancelarku.
„Vreme“ je u prošlom broju objavilo intervju s Jožom Mencingerom, slovenačkim ekonomistom, koji je analizirao najpre ekonomske sličnosti između EU i bivše Jugoslavije. U ovom broju objavljujemo autorski tekst Roberta M. Hajdena, pravnika i antropologa sa Univerziteta u Pitsburgu, koji analizira sličnost, bolje reći mane, političkog odlučivanja unutar EU i bivše Jugoslavije. Tekst, na stranicama rubrike „Svet“, preporučujem čitaočevoj pažnji.
