Šta bih rekao kad bi me TV ekipa na primer vajnog servisa napredujem u disleksiji, ali mi se poneka od grešaka i dopadne) pitala: „Volite li Kosovo?“ Šta uopšte znači voleti neki region? Voleti sve stanovnike, u ovom slučaju Albance, pa dične izaslanike UN-a te napokon šaku Srba, Malisora i dvojicu Egipćana?! Pitate da li volim obradivu zemlju, floru i faunu, klimu, da li ljubim Trepču i ostala rudna bogatstva? Pre će biti da vas kopka koliko miliona žmaraca prođe kroz mene kad se pomene boj na Kosovu, Vidovdan, carstvo nebesko etc.?!
Kad se oni koji su toliko puta lagali ne bi busali u prsa i kad se ne bi hvalisali svojom ljubavlju nasrpam Kosova, možda bih ga i voleo, ovako – teško! Ali Kosovo je naša duša, naša kolevka! Pa šta?! Ko kaže da moram voleti kolevku više nego dubak i više nego trotinet, bicikl…? Imam problem i sa samim bojem na Kosovu, ne verujem da je bilo onako kako je narodni genij to ovekovečio, Geteovu i Antonićevu ushićenost desetercem ne delim, ne kupujem priču o odabratom carstviju nebeskom, to su interpretacije onoga što se popravit nije dalo: šta da mislim o vojskovođi svesnom da njegovi borci nemaju šanse, a svejedno ih izvodi na bojno polje da svi izginu, šta je bio ratni cilj? Da zaviju u crno makar pokoju Turkinju?!
Ali, pošto nije poslao druge da se bore (što će učiniti Kralj Petar i Sl. Milošević) i pošto je lično poginuo, Kneza poštujem bez obzira na vojnički fijasko, klanjam se senima izginulih feudalaca koji pre te pogibije ne zna se šta su uopšte radili, ali ni detetom nisam video a ni danas ne vidim svrhu te žrtve, ne vidim njene plodove. Šta?! Misliš da bi bilo hajduka i ustanaka da nije sačuvan spomen na kosovske junake?! Kako bih ja to znao?! Pretpostavljam da je nakon četiri-pet vekova raja dokonala da okupator nije više onako silan i onoliko nastorozhen te da bi bilo odlično pljačkati njegove karavane, a kasnije ući s njim i u otvoreni vojni sukob? Jesu li se Amerikanci, Indusi, Alžirci i ostali prezreni na svetu digli protiv kolonijalnih ugnjetača zato što su za lektiru imali tri ciklusa naših pesama?
Evo dakle odgovora: ne volim Kosovo. Ne volim ga zato što se na njemu krše ljudska prava, ranije više albanska, danas srpska, ne volim Kosovo kao kolevku i kao mit, a nemam čulo za voljenje puke teritorije. Kako, kako, pa to je srpsko od iskona, ima i pripev koji pijancima ulepšava ionako prijatan delirijum, srpsko je bilo i biće… Milion puta sam čuo kako neko balavi: sve mogu da nam uzmu, ali Kosovo – nikad! Ne slažem se tobom, čoveče, nije istina da iko može sve da nam uzme, znam da je to samo tvoja stilska figura, da proizvedeš žešći kontrast, nije istina ni da Kosovo ne mogu da nam uzmu, ako nam ga uzmu, neće to biti trijumf međunarodnog prava, dapače, ali ništa od toga što govoriš nije tačno, tvoje bulažnjenje je alibi jer znaš da nećeš za kolevku učiniti ama baš ništa!
Do moje bezmalo tridesete godine naturano mi je da volim Tita, u svojoj sedmoj godini nisam najviše želeo da drug Tito dođe i kroz školu prođe, želeo sam kožni fudbal, ali sam kao i svi moji vršnjaci znao da je to nemoguće. U JNA je trebalo da sa ostalim vojnicima izgovorim kako ću se za samoupravljanje i teritorijalni integritet nesebično boriti ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život, nekolicina nas je u opštoj kakofoniji otvorila srce i promrsila „ne želeći“ umesto „ne žaleći“, državi je bilo malo da za nju pogineš, htela je da to uradiš sa pesmom na usnama ili nasmejan kao neki lunatik, sad je osim prema Kosovu propisana velika ljubav prema Hilandaru, najvećoj srpskoj svetinji, spomeniku svetske baštine, duhovnoj vertikali i šta ti ja znam.
Nemam ništa protiv vertikala, pa bile ove i duhovne, neka svak sebi nađe i izabere kakvu mu drago vertikalu, ali se protivim da država da milion i skoro sto hiljada evra Hilandaru, jer pare em potiču od građana Srbije em su građanima potrebnije nego manastiru. Kao pristaša materijalne horizonale (pomaganja stradalnicima tranzicije) na televiziji sam se usprotivio državnom milodaru, pročitao sam izmišljeni dopis duhovne vertikale gde manastirska bratija umoljava Srbiju da ne šalje ova pomoć, duhovnici žale što osim molitvama ne mogu da pomognu sirotinji, bolesnima i neskućenima u Srbiji, elem, nipošto ne mogu iz te pomračine u kojoj su plač i škrgut zuba još da prime novac, to mi je bilo malo pa sam dometnuo kako je Sveti sinod SPC-a upozorio državu da ni slučajno više ne poklanja ništa crkvi nego da tim novcem pomogne najugroženijima (ne bi bilo rđavo da me Sinod demantuje: nikad nismo niti bismo državi poručili nešto tako svetogrdno…), uglavnom, zbog teksta o poklonu Hilandaru na sajtu Devedesetdvojke kritikovan sam više nego za sve što sam u prethodnih pet godina za tu kuću napisao, pa nije ni čudo, sve, sve, ali Hilandar…
Šta Hilandar?!
Pošto se Skupština i Vlada ne mogu odvići da novac stanovništva daju bogomoljama koje ministri cene i rado posećuju, jedina nada je da sami monasi, a ovde kod nas patrijarh i društvance oko njega kažu: „Nemojte ljudi, ko Boga vas molimo! Bogougodno bi bilo da Crkva pomaže ubogima, ali se još nije oporavila od partizanskog zuluma te i sama sirotuje a sluge Božije jedu u mraku. I pored toga, apelujemo na državu da se ne razmeće blagom koje i nije njeno, jer ništa nema ona da joj nije dato, a vi, gospodari zemlje srpske, ako ste grešili nećete se iskupiti dajući novac Sv. materi – indulgencije u pravoslavlju nema!“
