Srbija bi sredinom ove godine trebalo da počne da koristi svoj novi nacionalni domen .rs, najavljuju iz RNID-a (Registra nacionalnih internet domena Srbije). To će biti jedna od poslednjih faza u procesu razilaženja Srbije i Crne Gore, podela internet prostora i sajtova registrovanih na .yu. Jugoslavija će u tom slučaju prestati da postoji i u virtuelnom prostoru, mada će se narednih pet godina nailaziti na sajtove pod .yu domenom jer proces ukidanja nacionalnog domena traje otprilike toliko.
Oko podele internet prostora između Srbije i Crne Gore nije bilo nekih problema. Dve države, i dok su nastupale kao jedna, nisu imale mnogo zajedničkih tema na internetu. I sam razvoj lokalne mreže ozbiljnije je krenuo pre deset godina, a Srbija i Crna Gora već tada su bile u ozbiljnim međusobnim nesuglasicama. Još tada je Crna Gora napravila pod-domen .cg ispred onog .yu, kako bi se makar malo omeđila. Znalo se, dakle, šta je čije, ali bilo je nekih tehničkih pitanja koje je trebalo razjasniti. Uostalom, među njih spada i pristajanje Srbije da se svi .cg.yu i slični domeni „prepuste“ Crnoj Gori bez ikakvog zatezanja iako je moglo biti i drugačije (sreća, pa nije). Čak ni kada su stvari vrlo očigledne, internet podela nije skroz jednostavna, ali ti detalji zanimljivi su samo stručnim licima, što je verovatno dobro.
Običnom svetu interesantnije je pitanje ko je u toj podeli bolje prošao? Prvi utisak je da je to Crna Gora koja je dobila atraktivniju adresu (.me). Iz Crne Gore već najavljuju da će je komercijalno upotrebiti, odnosno da će stvari na svom internet prostoru urediti tako da jedan broj sajtova ostane za lokalne potrebe, dok će ostatak moći da registruje ko god hoće. Očekuje se mnogo od kombinacija tipa love.me, kiss.me, buy.me, click.me, help.me da ne idemo sada mnogo dalje od ovoga. Svoj domen Crna Gora će tretirati kao resusrs koji se daje u najam od čega, očekuju, tamošnja internet zajednica može sasvim lepo da živi.
Ovo nije neobično, niti je presedan, ali se mahom odnosi na male države koje nemaju velikih informatičkih ambicija. Slični primeri su Tona (.to) i Tuvalu (.tv) države-ostrva u Pacifiku koje su svoje kompletne domene uz novčanu naknadu prepustile komercijalnim firmama. Ukoliko se Crna Gora opredeli za nešto slično, najviše će štete imati internet sajtovi njenih kompanija jer će ih u svetu prepoznavati kao „cake“, umesto kao ozbiljne firme. S druge strane, treba sačekati da se vidi kakvo će biti interesovanje za registraciju .me sajtova, možda su nadanja crnogorskih registratora malo preterana.
Bez obzira na sve, Crna Gora ima neku ideju (pa makar i pogrešnu) šta želi da radi sa svojim internet prostorom, za razliku od Srbije koja se u toj oblasti još uvek traži. Propisi su nedovršeni, u „visokoj politici“ nema svesti o tome da je reč o važnom nacionalnom pitanju. Osnivanje nacionalnih institucija koje se bave internetom nije loše za početak, pod uslovom da se to ne izrodi u birokratizaciju, za šta smo pravi majstori.
