Vojvodina calling

Svakako da je poslednjih nedelja Televizija Vojvodine najčešće pominjan primer uticaja politike na rad medija. Sve je počelo smenjivanjem glavnog urednika na inicijativu Upravnog odbora RTV sa nemuštim objašnjenjem – da nije na vreme predao načertanije TV programa za narednu godinu. Usledila je i ostavka direktora, koji je otplovio na neku drugu javnu funkciju, bližu njegovom izvornom, bankarskom poslu. Zatim je usledila detaljna smena urednika „Vesti“ i sada kao u priči, sve interesne grupe zakopale su se u rovove i nešto čekaju… Po mom mišljenju, čeka se sastav nove republičke i pokrajinske vlade, kada će se definitivno odlučiti čiji će partijski plen biti RTV.

Ovih dana, novinari pokušavaju da zaštite pokrajinski javni servis od uticaja stranaka, ali je to danas u Srbiji gotovo nemoguća misija. Naprednjaci tvrde da je tek sada RTV lišena epiteta „Pajtićeve televizije“. Na protestima zaposlenih su se pojavili pomenuti Pajtić, ali i Tadić što je u izvesnoj meri bila i medveđa usluga, jer su organizatori skupa želeli da se jasno ograde od dnevno-političkih svojatanja njihovog nezadovoljstva novim rukovodstvom. Što bi rekli u Bosni: „Nemoj me više branit, matere ti!“.

A šta se, u stvari, dešavalo sa TV Vojvodinom sve ove godine. Išla je iz ruke u ruku posle svakih izbora. Perjanica patriotskog novinarstva iz ratnih godina, medijska udarna pesnica Miloševićevog režima bila je na toliko lošem glasu da je Nenad Čanak u svom istorijskom izlivu besa (verovatno ne jedinom) posle pobede opozicije simbolično rasturio tablu na kojoj je pisalo RTS. Moguće je da se baš tada videlo da se problemi neće završiti. Afirmišući RTV kao samostalniji servis, sve više je prekidana saradnja sa RTS-om što je, po mom mišljenju, bila velika greška. No, pošto je bilo neophodno pojačati atribute vlasti u Pokrajini, ona je morala imati što inokosniji medijski javni servis. To je naša poznata priča o Kurti i Murti.

Ipak, ja bih o RTV voleo da razmišljam kao TV Manijak i pasionirani gledalac prvog, ali i drugog programa na jezicima nacionalnih manjina. Veoma često se u protestima zaposlenih govori o odbrani „programske šeme“, odnosno profesionalnim standardima u realizaciji TV programa. Tu se možda i krije niz zamki u uređivanju pokrajinskog medijskog servisa.

Sa jedne strane, on je okrenut lokalnim temama, tamburašima, vrednim paorima i nasmejanim penzionerima koji dodaju život godinama. Da lokalno ne mora biti i provincijalno pokazuje „5-kazanje“, gde godinama otkrivamo skrivene bisere ravnice, neobične ljude i običaje prikazane sa mnogo ljubavi.

Sa druge strane, RTV ima ulogu regionalnog medija koji je po prirodi stvari zbog geografije i multikulturalnosti odlična spona za dobrosusedske odnose u regionu. Sa treće strane, bilo bi logično da RTS i RTV sarađuju na istom zadatku i zajednički planiraju produkciju i emitovanje programa. Konačno, oba servisa se finansiraju podelom novca od iste takse. Nažalost, u ovoj oblasti sve se svelo na vojvođanski popodnevni Dnevnik koji se emituje na RTS-u. Za tango je verovatno potrebno dvoje, što bi rekao Ivica Dačić.

Protesti zaposlenih u obliku peticija i kontrapeticija na RTV otkrili su postojanje još jedne podele koja je duboko ukorenjena – na domaće i dođoše. Domaći su svi novinari sa stažom na RTV-u, bez obzira za čijeg vakta su dovedeni, a dođoši su oni „plaćenici“ iz Beograda što imaju, navodno, ogromne plate i došli su tu, u naš šor, da se prave pametni! Ovde se verovatno misli na niz kvalitetnih novinara i urednika koji su otišli sa Televizije B92 posle njenog naglog zaokreta ka svetu zabave. Verovatno se samo u Srbiji profesionalizam smatra manom, a tabloide je jako zanimalo kolike su im plate i, gle čuda, imaju organizovan prevoz od Beograda do Novog Sada. Ova demagogija se uvek primenjuje kada se javni i privatni sektor sretnu na istom mestu – bilo da je u pitanju sindikat železare, Gudiš i Kamaraš ili sindikat RTV-a i Igor Božić, Danica Vučenić i Ljubica Gojgić.

A na Vojvodini se zaista videla značajna promena nabolje. Promenjeno je gotovo sve: od izgleda slike, izbora filmova i serija do novih emisija. RTV je u kratkom period uspela da proizvede (i oživi) nekoliko sopstvenih brendova. Tu granicu lokalnog medija prešao je zahvaljujući „Državnom poslu“, „Dnevnjaku“, „Pravom uglu“, „Radaru“, novoj sezoni serije „Fazoni i fore“ ili dramskoj seriji „Vere i zavere“. Veliki deo ovog programa radile su male produkcije za RTV, dakle, eto još „plaćenika i profesionalaca“ na delu. Velika je šteta, što nije bilo razmene između RTS i RTV, jer bi mnoge od ovih emisija, makar u repriznom terminu mogli da vide gledaoci van Vojvodine. Takođe, nisam siguran da RTS ima toliko kvalitetnog sadržaja zbog kojeg nije bilo prostora za emisije RTV-a.

Plašim se da će prva žrtva uticaja politike na RTV biti upravo profesionalizam jer novo rukovodstvo, što se struke tiče, nema impresivne biografije. Druga žrtva, na koju nećemo dugo čekati, biće neka vrsta provincijalizacije pokrajinskog servisa, pa ćemo opet gledati raspevane penzionere i pokrajinske političare u iscrpnim TV izveštajima. Model je TV Palma plus gde su sve kamere uperene uvek i samo u Palmu.

Za sada, svi mirno sede u rovovima i čekaju naređenje gde da upere kamere – gde će nići vojvođanska Palma…