Uspeh neke televizije se, prema pravilima surovog medijskog biznisa, danas u Srbiji isključivo meri gledanošću. Još jednostavnije rečeno, profit postaje mera kvaliteta. Takvo razmišljanje dovelo nas je do tačke da sve češće verujem kako komercijalnim televizijama nema pomoći na putu ka potpunoj zaglupljenosti.
Profit na „uređenim“ tržištima stiže od marketinga, ali televizije mogu vlasnicima doneti veoma značajan prihod kroz naplatu propagande različitim ekonomskim i političkim centrima moći. Zato je možda objektivnija mera kvaliteta neke televizije njen kredibilitet, odnosno poverenje koje gledaoci imaju prema određenom kanalu. Kredibilnost medija je moguće izmeriti, za to ne služe piplmetri, već kvalitetna istraživanja na reprezentativnom uzorku.
A šta znači kredibilitet određene televizije?
To bi bila mera poverenja konzumenata u informacije koje dobijaju. Upravo tu nastaju ključni problemi sa ovdašnjim komercijalnim kanalima. Javni servis bi po definiciji morao imati kredibilitet jer je vlasništvo svih nas, mi ga finansiramo, bilo kroz neku vrstu pretplate ili novcem iz budžeta. Ovaj drugi vid finansiranja pruža šansu izvršnoj vlasti da vrši pritisak, naročito u oblasti informativnog programa.
Mnogo veći problem nastaje kada treba da verujete informacijama sa komercijalnih kanala. Drastičan primer gledam svakog vikenda, kada na televizijama Pink i Hepi započinje višesatna politička propaganda u okviru jutarnjeg programa. To se, u nešto kulturnijoj formi, dešava i na TV Prva, dok B92, hvala nebesima, pušta crtaće. Protekle nedelje, jedna od centralnih tema bila je borba protiv organizovanog kriminala, uz mnogobrojne poznavaoce podzemlja, morbidne i sadističke opise egzekucija i sprega kriminala i politike. Pitam se samo da li je moguće poverovati informacijama o kriminalu kada one stižu sa Pinka ili Hepija. Da li može biti kredibilan kanal čiji vlasnik se ne seća ko ga je upucao dok je sa poznanicima sedeo u hotelu koji su planirali da privatizuju? Na isti način, imam problem da ozbiljno shvatim borbu protiv organizovanog kriminala na kanalima gde je kroz rijaliti programe prošla ili boravi brojna ekipa iz kriminogenog miljea. Tu su prostitutke, poslovne pratilje, osuđivana lica ili „žestoki momci“, čije sudbine i ljubavne probleme satima prate dokoni i sluđeni gledaoci. Nema tu kredibiliteta, makar ga svećom tražio. Ipak, komercijalne televizije svesno manipulišu činjenicama kada svakodnevno rezultate gledanosti najavljuju kao broj (procenat) gledalaca „koji su nam poklonili svoje poverenje“. Gledaoci su verovatno poklonili vreme i nešto pažnje pred uključenim televizorom, poverenje je nešto sasvim drugo. Po istoj logici, mogli bi reći da gledaoci poklanjaju poverenje kada gledaju seks ili makljažu u rijaliti programima ili poklanjaju poverenje turskim serijama.
Kredibilnost se, dakle, stiče godinama, profesionalnim radom određenog medija. Ovih dana, tako se obeležava godišnjica Radija B92, medija koji se danas sve ređe pominje jer se svesno gura u zaborav kao neprijatan svedok važnih istorijskih događaja. Nemam nameru da ovde držim parastos jer sam bio deo te priče koja je na kraju sama sebi presudila. Ipak, kada govorim deci o tom vremenu mladalačkih ideala, pozivam se na Frederika Begbedea, koji kaže: „To je moja titula“, sa svim uspesima i zabludama koje titula nosi.
Na kraju, kada se ocenjuje kredibilitet u medijima, shvatite da televizije nastaju i nestaju, a ostaje samo profesionalizam i integritet ljudi koji u njima rade. To je najvažniji i verovatno jedini kapital koji svako od nas pred mikrofonom ili kamerom stiče tokom svoje karijere. Zato sam ponosan što je takav kredibilitet prepoznat ne samo u Srbiji, već i van njenih granica u slučaju koleginice Ljubice Gojgić. Da podsetim, prvo je zaslužila sve titule u Srbiji: „Vitez profesije“ (LEX), Nagrada „Aleksandar Tijanić“ (porodica Tijanić i UNS), „Dimitrije Davidović“ (UNS) i Nagrada „Stanislav Marinković“ (Danas).
A onda je stiglo priznanje „Vitez nacionalnog reda Legije časti“, koje dodeljuje predsednik Francuske Emanuel Makron. U obrazloženju je navedeno da visoko odlikovanje dodeljuje za rad „sa profesionalnošću i integritetom, u korist demokratskih vrednosti, posebno u oblasti mišljenja i medija, kojima je privržena i Francuska“.
Mislim da odavno neko priznanje nije dobilo aklamacionu podršku, kako od kolega tako i od gledalaca. Ljubica već godinama na Televiziji Vojvodina radi polusatnu emisiju „Pravi ugao“, koja je najbolji primer ogromne razlike u merama gledanosti i poverenja. Ono što se kaže u toj emisiji postaje u najvećem broju slučajeva važna politička izjava, postaje vest. To odlično znaju njeni sagovornici, koji moraju dobro da se potrude da objasne svoje stavove i gledišta jer će ih ona pitati ono što sve nas zaista zanima. Zato je gostovanje u ovoj emisiji znak da imate nešto da kažete, jer u suprotnom imate ogroman izbor tih „čampraz divana“ na komercijalnim kanalima. Ljubica Gojgić je primer profesionalnog i ličnog integriteta, dokaz da se poverenje i titula Viteza stiče radom, a ne prelaskom sa jedne televizije na drugu.
