Dva-tri dana nakon izbora, radni ljudi, građani, samoupravljači, individualni poljoprivredni proizvođači, a naročito omladina i poštena inteligencija, još su u stanju nepodnošljive neizvesnosti: hoće li biti podvrgnuti procesu prevaspitavanja ili pak ne? Produhovljena Gordana Pop-Lazić, radikalska šefica Zemuna – jednog devastiranog suburbanog naseljenog mesta negde između Inđije i Beograda – najavila je, naime, koji dan pre izbora da će radikali nakon svoje neizbežne pobede morati malo da se pozabave katastrofalnim stanjem u redovima narodne omladine, nedovoljno nacionalno osvešćene, zaluđene trivijalnim produktima i dekadentnim stilom života trulog, imperijalističkog Zapada. Jes, vala, tako: evo, kad ste poslednji put videli svesnog omladinca ili omladinku kako ritmički lupa čelom o beton zemunskog keja, očajan i skrhan zbog Kosova & Metohije (oni što nose taze patike u ruci se ne računaju)?! Sledi, dakle, veliko prevaspitavanje sa plemenitim ciljem da jednog lepog, mada podalekog dana (u komunizmu?) svi budemo pametni kao GPL i suptilni kao Nataša Jovanović. Kako god, da bi ono bilo efikasno, prethodno treba očistiti medije i slična uporišta zlih i izdajničko-plaćeničkih „evrounijatskih snaga“. O nevladinim organizacijama da i ne govorimo: to je, bre, sam korov i nesoj, jedina dobra nevladina organizacija je SRS, to jest, onda kada isti nije vladina organizacija. Na čemu se, bajdvej, upravo vredno radi. Pa dobro, ako je tako, preostaje nam samo da vidimo jesu li radikali uistinu pobedili, ili šta? Ako nisu, piši propalo, ostadosmo vaspitno zapušteni. Ali, šta ako jesu?
Onome čemu tepamo „proevropska Srbija“ trebaće neviđeno mnogo pameti, sreće i koječega još pa da Beograd ne padne u ruke nimalo nemogućeg i neostvarivog SRS-DSS-SPS „trija katastrofikus“. Svi govore o vlasti na nivou države, ja ovde aludiram (i) na nešto drugo, ne manje važno: ako grad Beograd dopadne šaka ovoj ubistvenoj kombinaciji, Gordana Pop-Lazić biće možda čista kamilica prema onome što nas čeka. A to što bi nas (sa)čekalo vaistinu bi mogao biti Veliki Glajhšaltung u kojem bi nam još samo ritualno javno spaljivanje knjiga i pokazna izložba „izopačene umetnosti“ nedostajali, pa da određene istorijske paralele budu bukvalne. Preterujem? Verovatno. Mnogo preterujem? Nikako.
Stvar je u tome da je grad Beograd osnivač i „vlasnik“ mnogih kulturnih ustanova od prvorazrednog (inter)nacionalnog značaja, recimo, svih prestoničkih pozorišta osim Narodnog. Zamislite samo tu situaciju: polupismeni radikalski hahari na prepad osvajaju Jugoslovensko dramsko (pardon, Srpsko dramsko…), Beogradsko (zemunsko?) dramsko i Atelje 212, i tamo postavljaju neku Čučuk Stanu za upravnicu, a na scenu instaliraju, šta ja znam, dramatizaciju čuvene filozofske knjige Vojislava Šešelja „Engleski pederski isprdak Toni Bler“… A na maloj, avangardi i experimentu posvećenoj sceni, može i nešto od Janka Veselinovića, al’ da bude poučno. Mada bi bilo bolje da se pusti Arsić Tihomira da deklamuje Nikolajeve tirade o štetnosti sapuna, koji rimokatolički podmuklo tanji prirodnu Srbinovu auru, a obaška mu i uništava prepoznatljivu aromu.
Mislite da je ovo strašno? Ne budite naivni, to se neće dogoditi. Stvar bi, ako događaji krenu tim tokom, bila još mnogo gora. Kulturu Beograda – te s tim, kako rekoh, i „pola Srbije“ – pre bi preuzeo DSS. Oh, pa to je ipak bolje, oni su barem finiji, zar ne? Ma, ne. Osnovna razlika između jednih i drugih je, naime, u tome što su deesesovci to isto, ali pretenciozno. Zato oni – u svojoj grotesknoj i štetočinskoj jurodivosti nadrndanih mediokriteta – obožavaju da se pačaju u stvari koje se poštenog političara uopšte ne tiču. Setite se famoznog „krstovdanskog“ DSS-protesta protiv koncerta „demonskih“ Rezidentsa pre nekoliko godina; možete li zamisliti da se radikali ikada bave nečim tako ezoteričnim i zaludnim, da tako živopisno prave budaletine od sebe? Naravno da jok, njima je samo do Srbije u minimalističkim Karlobag-Virovitica granicama, i svoje vlasti i masti u njoj, a ko će šta unutar tih graničica da radi u slobodno vreme, to ih se baš mnogo ne tiče. DSS „tvrdolinijaši“, ti smušeni fanatici i klerikalne suklate, mnogo su totalitarniji: oni bi – baš poput svojih crkvenih uzora – da vas nadziru, usmeravaju i (pre)vaspitavaju 24 sata dnevno. Utoliko je i ona famozna izjava Gordane Pop L. duhom nekako više „deesesovska“ nego radikalska; nije čudo da je Aleksandar Dandy Warhol Vučić odmah krenuo da je „reinterpretira“. Hoću reći: nije da su radikali tu principijelno „bolji“, nego naprosto odvajaju (njima) bitno od nebitnog. Eto bar neke opipljive vajde od njihove republikanske i sekularističke zasnovanosti.
Kako to izgleda kada se DSS, na bilo kojem nivou, dočepa one, marksistički kazato, „idejne nadgradnje“, moglo se videti na primeru njihovog gazdovanja Ministarstvom prosvete: neverovatna Ljiljana Čolić i jedinstveni Zoran Lončar nisu se brukali i nisu štetočinili samo nedeljom, pod uslovom da ne izlaze iz kuće. Jadni Vuksanović Slobodan, između njih dvoje uopšte nije došao do izražaja, mada se trudio! Čolićeva je posle neke od svojih genijalnih ideja pokušala da sprovede i na Studiju B, ali joj nije pošlo za rukom (delom, doduše, i zato što su već sprovedene, ali je ona to propustila da primeti, valjda se zadržala na molebnu).
Ima li ovde kakvog naravoučenija? Još je kanda rano, stvari su u previranju, ali „evropskoj Srbiji“ – šta god to bilo – ovaj skromni glasač upućuje samo jedan vapaj: ne dajte Udruženoj Jurodivosti da zavlada našim životima, na bilo kojem nivou! Znam da vam to nije tako atraktivno, jerbo vi ste obične, normalne političke životinje pa zato znate da nema u kulturi, prosveti i sličnom velikih para i velike vlasti, ali znajte i to da od palanačkih dunstera i nadobudnih ludaka na tim mestima ima velike, dugoročne, skoro pa nepopravljive štete!
