Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Podgrejana priča o lustraciji – koliko god sama po sebi mogla biti smislena – nužno se doima kao vapijući izraz nemoći uistinu reformskog dela nove upravljačke klase
Njegova nikozijska ekselencija Svetislav Basara je, nažalost, u pravu: svet je zaista otišao dođavola, ostao je bez bilo kakve pouzdane Uporišne Tačke, i više nemamo za šta da se uhvatimo, koliko-toliko sigurni da nam to neće procuriti kroz prste. Naravno, zakoni fizike prvi stradavaju kada nastupi Poslednje Vreme; evo, recimo, moj slučaj: prilično sam siguran kako u trenutku nastanka ovog teksta moje telo boravi u Zemunu, zureći u ekran jednog žilavog kompjuterskog oldtajmera; međutim, Dnevnik RTS-a od subote 4. 5. 2002, a bogme i dnevna štampa od utorka 7. 5. tvrde da ću ja u to isto vreme dok čukam po tastaturi u Zemunu zapravo biti u Kikindi gde ću na glavnom gradskom trgu urlati u megafon nešto u vezi sa nečijom inicijativom da se u „oslobođenoj“ Srbiji sprovede lustracija, a sve to u društvu nekolikih uglednih ličnosti iz medijskog, političkog i kulturnog života. E, sad, sve je to lepo, i Zemun je takođe pitoreskna vojvođanska varoš (brutalno otrgnuta od žitorodne matice) baš kao i Kikinda, ali se ipak nalazi usidren u donjem Sremu, dočim je Kikinda čak tamo gore, na severu Banata! Bez sve šale govoreći, u ovoj zemlji postaje sve teže biti bilo kakva „javna ličnost“, a da zadržiš makar i minimalnu „vlasničku“ kontrolu nad vlastitim imenom, likom i delom, koji počinju da žive uistinu preterano samostalan život, do raskalašnosti nezavisan od tvoje svesti i fizičke pojave… Prostije rečeno, mene niko nije ni obavestio o gorepomenutoj kikindskoj raboti, a kamoli da me je pitao želim li u tome da sudelujem! Obaška što nisam Vuk Drašković, pa da se izražavam po trgovima. Doduše, tu sam još i dobro prošao, pošto su organizatori i mediji makar upotrebljavali futur: šta tek reći o nedavnoj vesti ugledne beogradske novinske agencije u kojoj se tvrdi kako sam govorio na promociji ćiriličnog izdanja romana poznatog mladog hrvatskog pisca, a sve to u Biblioteci grada Beograda? Mislim, i to je sve O. K., i ja bih vaistinu govorio tim povodom – samo da je promocija uopšte održana!? Međutim, eto, nije, jerbo je piscu nešto iskrslo, pa je morao ranije da se vrati kući! Ali, Agencija tvrdi da o našem kretanju po realnom prostoru i vremenu zna nešto više od nas dvojice, što se ne može objasniti drugačije negoli totalnim rasapom fizikalnih zakona…
Kad sam već ovako, bez svog znanja i volje, javno uvučen u priču o famoznoj lustraciji, red je da se nešto o tome i kaže. O toj lustraciji – iliti preventivnom (i najčešće oročenom) onemogućavanju ljudi iskompromitovanih aktivnim i istaknutim učešćem u nepodopštinama nedemokratskog režima da zauzimaju javne funkcije u novim i krhkim demokratijama – mnogo se govorilo i pisalo u zemljama bivšeg sovjetskog lagera nakon što su oslobođene iz „bratskih“ kandžetina CCCP-a, ama se čini da nije baš tako mnogo i učinjeno; da jeste, ne bi ovolike eks-komunističke partije vladale centralnoistočnom Evropom, najčešće kao najbolji đaci i pripravnici NATO-a i EU… No, za nas je najvažnije pitanje koliko su iskustva ovih zemalja uopšte relevantna i primenjiva na srpske prilike: tamo je, naime, nakon komunizma (koji je, nota bene, bio u sve te mađarske i poljske uvežen na ruskim tenkovima, i isto tako i odvežen na đubrište) nastupila kakva-takva demokratija; ovde je (kao i u Hrvatskoj i Bosni, uz neke uglavnom „folklorne“ razlike) nakon komunizma došao još gori i krvoločniji mutant nacionalpopulističke i izolacionističke demokrature (A. Michnik), koji je rezultirao spektakularnim krvoprolićem i regresiranjem centralnobalkanskih društava na nivo koji je samo prividno bio „napredniji“ od kanibalskog: ovde su, naime, pekli ljude, ali ih nisu jeli – pekli su ih onako, iz fazona… Ovo baš i nije za zezanje, ali tako stoje stvari! Otuda mi, ako uistinu hoćemo da govorimo o protagonistima prethodnog režima, teško da možemo govoriti o tamo nekakvim pola brežnjevljevskim-pola kafkijanskim „aparatčicima“ iz nekakve bezoblične Nomenklature koje sada, jelte, treba malko „lustrirati“, da nam se ne motaju oko nogu dok radimo, i tako nam ubacuju klipove u točkove demokratske revolucije… Ne, ladies and gentlemen, mi ovde govorimo o epohalnim zlikovcima i masovnim ubicama monumentalnih razmera! Ti ljudi, dakle, nisu krivi zato što su dva-tri osobito drčna pisca spakovali u „fioku“ na po nekoliko godina – da tamo pišu svoja pisma Olgi, jedu hladne i užegle knedličke i merkaju Hradčane – nego su ti ljudi napravili takav pokolj po Balkanu da to nije viđeno ni u svim ikada snimljenim hororima ovog sveta! I s tom ključnom razlikom što žrtve njihovih „akcionih scena“ neće nikada ustati.
Ako smo se, dakle, složili da o tim i takvim ljudima ovde govorimo, onda me strašno zanima hoće li ti ljudi platiti za svoje zločine onako kako se za zločine plaća – mimo one nekolicine koja će na jedvite jade i uz silne stomačne tegobe biti nahvatana za Hag – a ne hoće li im se, tobože, zakonom zabraniti da se povrnu na vlast i da zauzimaju položaje! Ama, lako ćemo za položaje – šta je s pravdom i zakonom? Uostalom, povratak tih dezorijentisanih kreatura na vlast jedna je od retkih stvari koje Srbiji ne prete: toliko čak ni „mi“ nismo ludi. Otuda se podgrejana priča o lustraciji – koliko god sama po sebi mogla biti smislena – nužno doima kao vapijući izraz nemoći uistinu reformskog dela nove upravljačke klase da učini nešto što će reč „odgovornost“ u ovoj zemlji konačno promovisati u nešto više od fraze iz uspomenoevocirajućih TV-panela. Ova se frustracija dela „nove klase“ može razumeti, osobito kad se prisetite da je koliko ovih dana, recimo, Vojislav Koštunica posthumno dodelio orden (ej, orden!) jednom od istaknutih i vernih Miloševićevih satrapa – sledeći je valjda na redu Vlajko „Želim Vam Građanski Rat“ Stojiljković, warum nicht?! – a da niko nije ni zucnuo da ga priupita kako, zašto, u ime koga i čega, s kojim (bre) pravom? U takvom, dakle, „društvenom trenutku“ potpisnik ovog teksta saznaje iz televizora, oklembešenih usana od „zapanjenja“ (Milan Lingvista Panić), da „ide“ u Kikindu da na šoru izigrava Velikog Lustratora. Jok, bre, ja ostajem u Zemunu, a o „lustraciji“ kojekakve sitne boranije imaće smisla da se govori tek nakon što ubice, strvoderi, manijaci, secikese i barabe završe u pržunu! U protivnom, lepo im svima razdelite ordenje, pa da zagrljeni zapevamo!
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve