Dan nakon dvostruke presude horvatskom đeneralu dolazi moj drug na moj arbeitplatz veleć: „Hrvatska je dobila svoga Sokrata!“ – „A, ta ti je dobra…“ – odajem mu priznanje, mada ne znam životopis novopokojnikov, ne znam je li potonjega Hrvatska protiv njegove volje predala, pa je bio kivan i na Domovinu, a ne samo na Sud (neću ni naknadno da se o tome obavestim); muzičari oko mene samoubici odaju poštovanje, ne za njegovu karijeru vojskovođe, ali za njegove poslednje reči i za ispijanje otrova naočigled čovečanstva – da. „Zbog ovoga poslednjeg, moram reći da mu se divim!“ – rekao je i moj drug. – „Pa diviš se onda i Hitleru?“ – pitam. „A, Hitleru – ne!“ – „Zašto ne?“ – „Pa nije to isto…“ Pritiče mu u pomoć drugi sagovornik: o Hitleru nije tako sigurno da se svojeručno otrovao, to nije baš bilo na televiziji, nego na samom dnu Vučje jame (dobro te nisu ovde još dva moja druga, oni su nedavno pročitali da je Hitler u Južnoj Americi, živ i dan-danas, samo su mu brci i šiške posedeli… Imam još znanaca koji se oduševljavaju misterijama i lažnim identitetima, naš Tito nije bio pravi Tito, pravi J. Broz poginuo je od ruskog gelera, a ovaj naš proizveden je u Poljskoj, refurbished u Moskvi, pa je nama poturen kao sin Zagorja, Šekspirova dela nije napisao Vilijam Šekspir, koji jedva da se umeo potpisati, sve je ukradeno od jednoga redovnika koji bi imao grdne muke sa opatom da se za njegov tajni hobi saznalo, pa se nije nikome ni žalio što je neuporediva književna slava pripala pogrešnoj i bestidnoj osobi), drugo, tu me bogme prosvetliše, general Praljak bi za šest meseci pio kavu na trgu Bana Jelačića, jer je devetnaest i po godina već proboravio u Hagu, a Adolf bi zacelo bio strože kažnjen… Kao najslabije upućen oborim ja plovak, ali vidim da im je svima pomalo žao što niko od naših osuđ. heroja nije ovoliko ponosito primio presudu haškog suda.
&
Nije li i sam predsednik, ničim izazvan, izvoleo kasti da samoubistvo hrvatskog generala nije kukavički čin, naprotiv, vojvoda Šešelj isto je pohvalio kuraž neprijateljskog generala, tako razmišljaju i besede pravi muškarci kojima je vojnička i oficirska čast svetinja, sam Šešelj nije imao potrebe za kukutom, jer nije ni bio osuđen, ali kao da su naši osuđeni ratni zločinci ne pogrešili, ali ipak podbacili i zaostali za hrvatskim generalom koji se obreo u srcu istorije, mnogo još i više nego kad je srušio famozni most u Mostaru. U samoj sudnici je, eto, nađena prečica za buduće svetačko zvanje, ali k sozhaleniu nashemu patent pripade Hrvatima, i što se toga tiče – šapka dole, svaka čast!
General Praljak je u zaustavnom vremenu (kakav izraz) pobedio generala Mladića: onaj kome je teže pala presuda zar nije neviniji od onoga ko je samo larmao i koga su dvojica uniformisanih, priučenih sudskih pandura izvela iz sudnice kao što kelneri izvode pijanog gosta iz krčme? Onaj kome je draži cijankalij nego silna drap jela iz zatvorske kujne poslužena na plastičnoj tacni sa vetrenjačama, zar nije veći junak od onoga koji ili nije želeo otrov, ili nije imao pomagače koji bi mu to krišom doturili u keliju? Okreni – obrni, Hrvati su se pokazali muževnijim, okretnijim i ponositijim od nas!
&
Je li samoubistvo častan i hrabar čin, ili je delo kukavice tj. kukavca? To je bila jedna od tema u našim intelektualnim raspravama na utrinama ili na Tamišu, i još tada mi se pitanje činilo pogrešnim, neprikladnim. Smetalo mi je da na račun samoubice čujem reči osude, ali mi nešto ne da ni da se pridružim novom valu obožavalaca generala Praljka. Držim da se o samoubistvu može govoriti samo u kategorijama očaja, straha i nečeg neizdržljivog, te da se o njemu ne može sve saznati ni iz opsežnog i iskrenog oproštajnog pisma, ako je ovo napisano, jer ni počinilac i kraj najbolje volje ne može iskazati ono što je neizrecivo, dalje, ili najpre, samoubistvo je intimna stvar; ovo koje će se još dugo pominjati bilo je javno, kao što je smrtna kazna nekoć bila javna, i pučanstvo bi se u svojim prnjama, musavim pregačama i prljavim kapama sjatilo da to svojim očima izbliza vidi, tako je isto viđen i fatalni gutljaj u sudnici, kojem su prethodile smišljene istorijske reči, već izgovorene u trećem licu, kao da govornika već nema među živima, pa dobro, onda, šta zapravo osećam prema sudbini generala čije sam ime bio zaboravio dok se nije ponovo naglo i nadugo raščulo?
Žalim kad god se ljudski život ugasi, žao mi je što se Praljak od poslenika teatra prometnuo u vojskovođu, pa i bez udubljivanja u njegove komandantske dnevne zapovesti moram misliti da je uništio makar jedan život, život osobe koju nije ni poznavao, niti ju je video umorenu, ali ipak neću reći „tako mu i treba, prošao je kako zaslužuje“, prošao je možda gore no što zaslužuje, možda čak i bolje, ali se okolnosti u kojima će Praljak postati to što je postao nisu smele dopustiti, lepo, ali ko ih nije smeo dopustiti, pa najpre svi mi iz Jugoslavije, dakle i ja: utoliko zaslužujem da trpim već ustanovljeni kult oko imena nesrećnika koji je unesrećio druge, to mi je još i blaga kazna.
