Te duge, tople jeseni godine Gospodnje hiljadu devetsto osamdeset i osme napolju je besnela „antibirokratska revolucija“, a ja sam unutra čitao Čarobni breg Tomasa Mana, i postepeno, ali zauvek ostavljao cigarete. Mada, tačnije bi bilo reći da su cigarete ostavljale mene. A još tačnije da se moj organizam pobunio protiv kriminalne neodgovornosti i pušačke oblapornosti svog vlasnika (tada, bogme, već sasvim blizu tri kutije dnevno, i svetkom i petkom) i rešio da me prizove pameti tako što će mi doslovno fizički zgaditi cigarete, i tako me onemogućiti da pušim. Što mu je, bogme, i uspelo. Da je, dakle, bilo do mog karaktera i snage volje, purnjao bih ja i dan-danas sve u šesnaest (puta dva-tri), ali je moje telo bilo mudrije od moje svesti. Od tada do danas, cigaretu mogu da zapalim, i to sa užitkom (ali bez ikakve opasnosti od stvarnog recidiva, tj. povratka pušenju) samo posle mnoogo, mnoogo alkohola (kada valjda nakratko popusti ta inače trajna i čvrsta breša gađenja), ali i tada mi je pametnije da pućnem samo jednu, tek da me kratkotrajno vaskrsla želja mine. Inače, ako dunem koju viška, sutradan sam malo žut, malo zelen, a svakako glavobolan, hladnoznojan i rigoletozan. Uz „belešku o piscu“ u jednoj od mojih skorijih knjiga ima i moja fotografija (novijeg datuma) sa cigaretom u ustima, ali nezapaljenom: bio je to malo samosvrhovit štos, malo fascinacija činjenicom kako ti neki sasvim rutinski pokreti pušača ostaju zauvek urođeni ma koliko davno si se ostavio tog poroka, a njeno turanje u knjigu ponajviše je bilo slatka mala provokacija uperena prema extremistima Zdravog Života. Koje volim da nerviram, od čega im raste pritisak, a to nije zdravo. Srećom po narodno zdravlje, takvi izgleda slabo mare za moje knjige, nisam ja, bre, mudar kao, šta znam, Koeljo… Ili bar kao ona prepodobna gospa Ljiljana sa dva prezimena, i direktnom telefonskom komunikacijom s Bogom i celim njegovim užim kabinetom.
Uzgred budi rečeno, ako ste i dalje kadilec a voljni ste da se ratosiljate te navike, od srca vam preporučujem Čarobni breg: nema bolje lektire za skidanje sa nikotina od ove romančine (ovo je ovde isključivo kvalitativna odrednica!) u kojoj se toliko sveudilj kašlje, hriplje, iskašljava krvca i tako to…
Dobro, čemu ova ničim izazvana „ispovest bivšeg ovisnika“? Ta, znate i sami, nije da je ničim izazvana: baš na dan izlaska ovog teksta iz štampe u Republici Srbiji na snagu stupa (tj. počinje da se kazneno primenjuje) novi, relativno rigorozan zakon o pušenju na javnim mestima, uključujući i radna mesta, ali bogme i ona neradna (kafane, restorani etc.). Zašto relativno? Zato što po Jevropi ima i mnogo rigoroznijih zakona. Zašto ipak rigorozan? Zato što je ovo prvi zakon koji u tom smislu barem zvuči ozbiljno. Videćemo na šta će to da izađe „u praksi“.
Pošto sam, dakle, već okoreli nepušač, trebalo bi da se radujem ovom zakonu, jer on štiti moja prava, a „kažnjava“ neke druge, neke zle čike i tete koji svojim porokom ugrožavaju ne samo sebe (na šta imaju svako pravo), nego i mene (problem „pasivnog pušenja“ nije iz prsta isisan, kako to demagoški prikazuju kadilski extremisti). Pa opet, nekako nikako da uspem da se poradujem… Na jednoj strani, moj nepušački nos raduje se čišćem vazduhu; na drugoj, moje libertersko srce strepi da se ne ogreši o tuđe pravo: mislim, nije baš zgodno kada sila državne represije štiti „tvoj“ način života tako što ograničava način života nekog drugog.
U ovoj vrsti rasprava uvek je najteže ne biti ni bezobzirna pušačka svinja, ni krstaški nepušački moralizator. Šta onda valja? Kao i uvek, najbolje je iskreno zaviriti u problem sa svih strana. Zato, budimo iskreni, i krenimo svako od sebe. Dragi moji, meni zaista smeta da boravim u jako zadimljenoj prostoriji! Kada se nađem na takvom mestu, ne pada mi na pamet da se pravim da nije tako. Takođe, prezirem licemerno podjebavanje tipa „kukavice, zar si toliko zabrinut za svoje zdravlje da misliš da ćeš ti umreti zato što ja pušim?“ Ma ne, kretenu, nego mi smrdi! Uostalom, ni od prdenja – svojeg ili tuđeg – još niko nije umro, pa ipak niko ne bi voleo da boravi u prostoriji s nekim ko stalno prdi… Zato je minimum na koji pristajem to da prostorija u kojoj boravim, a u kojoj se puši, bude stalno jako dobro provetrena (baš me briga što je januar – što pušiš zimi ako ti smeta hladnoća!!!), da bih se tu mogao osećati relativno ugodno. Takođe, postoje minijaturni zatvoreni prostori u kojima purnjanje – ako niste stoka neopevana – nikada nije u redu. Recimo, čovek koji puši u liftu je prokleti idiot dostojan svakog prezira. Čovek koji puši u automobilu u prisustvu makar jednog nepušača je prokleti sadistički sociopata. I ne pada mi na pamet da popustim u bilo čemu od ovoga, samo zato da me nekakav zagriženi purnjavac ne bi, kroz zavesu od dima, proglasio „nepušačkim fašistom“ Ma, fuck you!
Na drugoj strani, uopšte nisam siguran da bih voleo da živim u svetu iz kojeg su cigarete i pušači sasvim izgnani, ili sabijeni na tamnu stranu lune, kao nekakvi moralni gubavci. Zapravo, siguran sam da ne bih voleo da živim u takvom svetu. Siguran sam i u to da pravo na pušenje apsolutno stoji i postoji. Sasvim je u redu merodavno ukazivati na bezbrojne zdravstvene rizike pušenja, ali to je jedno, a filistarska moralna panika je nešto sasvim drugo. Nikotin i već sve te šejtanske materije jesu otrov, ali cigareta je i kulturni artefakt, a pušenje jeste između ostalog i ogroman užitak – ja to jako dobro znam jer sam bio tamo! Isto kao što odlično znam koliko mi je bolje bez toga.
Priznajem da nemam nikakvo prigodno naravoučenije. Kao i u tolikim drugim stvarima, ne možeš se osloniti na puku „ljudsku svest“ jer ćeš onda nagraisati: neke se stvari moraju zakonom urediti, naprosto jer je čovek takvo živinče, prečesto ne mari za drugoga ako mu se ne zapreti sankcijama. A opet, ponekad je tako dobro osetiti trenutno prostrujali miris zapaljenog duvana u nozdrvama: to je miris tuđeg užitka, to je naprosto miris Drugog. Koji takođe ima svako pravo na sebe, ako razumete šta hoću da kažem.
