Ima nečega „češkog“ u tome kako su mi se putevi u ponedeljak uveče ukrstili sa Vaclavom Klausom: zakasnio sam u bioskop jer ne samo da je gradski prevoz zaustavljen, nego je policija desetak minuta sprečavala čak i da se pešice pređe raskrsnica Srpskih vladara i Kneza Miloša, sve dok ne prođe kolona sa Klausom & svitom. Ima, bogme, nečega „češkog“ i u tome što je neka devojka, čekajući na dozvolu Organa da pređe ulicu, blago nestrpljivo saopštila svom nevidljivom telefonskom sagovorniku da „čekamo prolazak onog Vaclava Havela“ – inače Klausovog dugogodišnjeg arhirivala. Izvorište „češkog humora“, literarnog, dramskog ili filmskog, uvek je negde u ovakvim i sličnim „banalnim“ situacijama, negde u zoni sudara „malih“ stvari i svakodnevnih ljudskih potreba sa po naravi neprijateljskim Velikim Silama Istorije…
To što je češki predsednik bio u Beogradu i otišao svojim putem normalna je stvar, čudna mi čuda; zanimljivo je, međutim, kako je od Klausa ovih dana u našim mejnstrim medijima napravljena jedna neobična friendly figure po „našoj“ meri. Klausa se naveliko i pompezno razvlačilo po medijima, u megaintervjuima je imao objašnjavati kako je došlo do toga da se tako raziđe sa vladom sopstvene zemlje po pitanju priznavanja nezavisnosti Kosova (Klaus je, naime, bio odlučno protiv tog čina) i, uopšte, mogao se steći dojam da se sa predsednikom te dražesne zemlje razgovara bez onog karakterističnog štiha isprazne diplomatske koncilijantnosti. To znači da je Klaus tretiran mnogo prisnije, kao neka vrsta autentičnog političkog mudraca, čoveka koji je jedna od retkih državničkih oaza razuma u ovom poludelom svetu. Pa dobro, i to je legitimna stvar, naročito zato što je Klaus uistinu originalan i zanimljiv političar. Međutim, ima li u tome njegovom ovdašnjem tretmanu ičega osim zahvalnog udvaranja jednom „kosovskom savezniku“? Drugim rečima: razumeju li novopečeni „klausovci“ uopšte šta je to njegova politička filozofija?
Sudeći po našim novinama, čovek bi stekao dojam da je Klaus nekakav evroskeptik po uobičajenoj srpskoj definiciji tog pojma, što ovde mnogima mazi uši. U stvarnosti, Vaclav K. zapravo je jedan čestiti, staromodni desni liberal starinskoga kroja, koji, da, jako veruje u „nacionalnu državu“ i njen suverenitet iz vremena klasične moderne, ali u tome njegovom verovanju nemoguće je detektovati relevantno prisustvo etničkog nacionalizma, i to ga u startu fundamentalno razdvaja od naših umišljenih i samodefinisanih „evroskeptika“ sa desnice i desnog centra, ponajčešće tek banalnih „nacoša“ koji su, eto, dovoljno šlifovani da radije sebi biraju neku drugu odrednicu, što je lepo, ali nije lepo što im ta druga odrednica nikako ne pristaje. Na drugoj strani, Klaus je čist promašaj i za naše „leve“ evroskeptike svih boja: njegova je pozicija tako ortodoksno liberalna i prokapitalistička da nije baš veliko karikiranje ako kažemo da je glavni izvor njegovog evroskepticizma u tome što on EU vidi malte ne kao „neokomunističku zaveru“ ostarelih, ali nesazrelih šesetosmaša, i što staru, dobru zapadnu Evropu generalno pomalo prezire kao utočište armija štetočinskih levičarskih fantasta… To, bogme, ide dotle da čak i za recentnu globalnu finansijsku katastrofu ne optužuje „divljanje liberalnog kapitalizma“ – kako je danas vrlo, vrlo pomodno reći – nego, naprotiv, kobnu virusnu infekciju Zapada raznim bizarnim i voluntarističkim „socijalističkim“ ekonomskim merama, zahvaljujući kojima se i razmahalo špekulisanje virtuelnim novcem, što bi bilo nemoguće dok se u ekonomiji „znalo reda“ i trošilo zarađeno. Dobro, ovo je tema za megadebatu koja iha-haj daleko prevazilazi okvire jedne skromne kolumne od ni tisuću riječi, ali svakako ima nečega u tome: ta, do sada su uvek socijalizam i njegovi derivati operisali apstrakcijama; kapitalizam se, pak, trezveno držao čvrstih i konkretnih stvari.
Čemu sva ova priča? Znate kako se kaže: „kad dvojica čine (govore) isto, to nije isto“. Zato što koriste naizgled iste pojmove, ali pod njima podrazumevaju različite stvari. Recimo, češki predsednik jeste i liberal i evroskeptik, i ubedljiv je u oba svoja svojstva, pa slagali se vi s njim ili ne. Zašto takvih ovde nema? Zato što se uvek u bar jednom svojstvu lažno predstavljaju – a nekako uvek ispada da lažu (ne nužno svesno, nego ili iz neznanja, ili usled viška pristrasnosti i jarosti) tvrdeći da su liberali. Pogledajte samo našu noviju stranačku istoriju: prvo smo dobili nekakvu opskurnu Liberalnu stranku iz Valjeva, a koja se isto tako mogla zvati i Udruženje sablasnih nevena – ne bi imalo ništa manje smisla. Onda smo dobili Srpsku liberalnu stranku, kao svojevrsnu „desnu“ frakciju izvorne Demokratske stranke, ali ni njeni čelnici zvučnih imena – mada u jednom ranijem periodu svog angažmana jesu bili bliski nekakvom „klasičnom“ liberalizmu – nisu opravdali to stranačko ime, jer su se vrlo brzo sasvim utopili u trivijalnom, trećerazrednom etnonacionalizmu, koji su povremeno pokušavali da zabašure dosta jeftinim retoričkim trikovima. Jedan od njih – dr Čavoški Kosta – čak je postao i nekakav nezvanični dežurni portparol genocida, dotle je to cinično šegačenje sa pojmovima i vrednostima doteralo. Poslednjih godina nastala je Liberalno demokratska partija, svakako daleko najozbiljnija pojava te vrste, no i ona je neka vrsta ideološkog galimatijasa, u kojem su antinacionalizam i „proevropejstvo“ zapravo ona prava politička poveznica, a ne neki suvislo i održivo definisani „liberalizam“: nekako bi bliže istini bilo da se nazvala liberterskom ili libertinskom. Što je, opet, možda više neko generalno shvatanje i osećanje sveta nego iole konkretan i konsekventan set politekonomskih ideja.
Kako god bilo, Klaus je otišao kući, ja sam odgledao film negde od desetog minuta, jedino ona devojka valjda još misli da je (do)čekala Havela. Mada, vidimo… nije da samo ona ne zna koga je videla, i nije da ovde nije i dalje normalno frljati se rečima kako ti koja nadođe. Na koncu, Klaus možda jeste „evroskeptik“, ali Češka je duboko i bezbedno „u Evropi“; njegovi ovdašnji domaćini su navodno „evroentuzijasti“, ali je Srbija u čabru; e, ako to nije baš „češki“…
