U prvom krugu predsedničkih izbora, osim rezultata zanimljivo je pogledati i trendove. Nikolić i Maršićanin prošli su malo ili mnogo slabije nego što su se nadali, a Tadić i Karić malo ili mnogo bolje nego što se predviđalo. Na opredeljivanje birača sigurno je uticalo mnogo toga, ali u meri u kojoj su uticala ljudska svojstva kandidata, moglo bi se reći da su više glasova dobili bolji ljudi. Prva dvojica često su umela da pokažu pakost, zlobu i zlovolju, a Boris i Bogoljub nekako uvek više vole da kažu nešto pozitivno i dinamično. „Samo napred“ i „Srbija ima snage“ prihvaćeno je bolje nego „Realno“ i „U centar“.
Ovakva podela među glavnim kandidatima možda nije najbitnija, svakako nije ni politička ni ideološka. Svejedno, čini mi se da je Srbija ovog puta rekla da ne želi da na čelu ima zlovoljne ljude, koji nekome prete, nekoga mrze, boje se nečega, ne veruju u uspeh, zatvaraju se i uvek prvo kažu ne. Birači su uzeli u obzir i to koliko su kandidati videli sveta, pa su glasali kao da su im gledali u pasoše i brojali pečate. Nikolić i Maršićanin ništa, ili skoro ništa, a Karić i Tadić su bili svuda po više puta.
Radikali su, dakle, krenuli nizbrdo, kao i Koštuničina vlada i kandidat njezin i DSS-ov. Taj trend, možda više od ideoloških srodnosti, sada upućuje Koštunicu i Nikolića jednog na drugog. Ne mislim da će do neke njihove saradnje stvarno doći, a ne verujem ni da bi im to pomoglo. Ali, mislim da ih ovih dana ozbiljno iskušava neki mali koalicioni đavo.
Nikoliću je sigurno nešto glasova oteo Karić, koji je pokazao da podilaženje narodu i nije neka mudrost, ili možda jeste, ali njemu ide od ruke. Ako se pokaže da ima većih političkih ambicija i da ne namerava samo da svoje glasove nekako zameni za one pare koje Dinkić hoće da mu otme, Karić bi mogao imati uspeha. Možda Srbiji nedostaje upravo neko takav ko bi se obraćao narodnjačkom duhu i usmerio ga na pravljenje para. Karić je ono što se zove „čovek iz naroda“ više nego bilo koji radikal, ili bilo koji drugi političar, a pri tom bogatiji od svih njih zajedno. I povrh svega šaljivdžija.
Ni on sam sigurno ne zna ko su ljudi koji su za njega glasali, ni zašto su to uradili, pa verovatno nema pouzdanog načina da on te glasove ustupi bilo kojem od kandidata u drugom krugu. Ali, mislim da oni sami, čak i ako su „poreklom radikali“, ne bi rado dali glas Nikoliću čiji veliki šef iz Haga upravo sad poručuje da radikali nikad neće odustati od Velike Srbije. Bogoljubova priča o salati nema baš nikakve veze s Karlobagom i Ogulinom.
Hoću da kažem kako u drugom krugu Tadić ima bolje šanse da proširi svoje biračko telo nego Nikolić, čak i kad bi DSS izbegao da se opredeli i ostao kod svoje pozicije držanja jednakog rastojanja od radikala i DS-a, pozicije koja se pokazala tako nemoguća i donela ponižavajući poraz Maršićaninu. Tadić je nosilac nade u promene započete 5. oktobra, a Nikolić predstavnik onog pre i ubeđuje narod da mora da se oseća razočarano i prevareno.
Maršićanin, kao i Koštuničina vlada, tvrdio je da su to loše krajnosti, ali nikad nismo saznali šta to oni hoće. Peti oktobar podelio je Srbiju na dva dela i kad nekoga pitate jeste li za ovo ili ono, a on kaže „nisam“, onda taj na izborima nema čemu da se nada. Kao što smo videli. Ne sećam se da je ikad jedna vlada u tako kratkom roku dobila tako težak šamar. I to ga je uglavnom zalepila sama sebi.
Ta vlada, naravno, više ne može da opstane. Sama je tvrdila da se na predsedničkim izborima glasa i o njoj i o njenim rezultatima i sad nema načina da se pređe preko onih Maršićaninovih 14 odsto, kao da ništa nije bilo. Ali, ni onaj ko u tu vladu od početka nije verovao, nema mnogo razloga da se raduje njenom padu. U tom smislu, čini mi se da Boris Tadić uvodi jedan nov manir u domaću politiku, koji bi se mogao opisati kao uzdržavanje od zluradosti. On ne seiri nad poraženim protivnikom i to ne samo zato što ga čeka drugi krug i što mu trebaju svačiji glasovi.
Koliko znam čoveka, on stvarno ne voli da neguje razna rđava osećanja, a politici pristupa s Đinđićevom racionalnošću i ne stvara sebi nepotrebne probleme. Pobeda na ovim izborima Tadića neće dovesti u iskušenje da svoje protivnike što pre dotuče, pošto zna da to i nije moguće, ali sigurno neće ni požuriti da uđe u diskreditovanu vladu. To znači da će Koštunica, ako želi, nastaviti da vrši premijerski posao još neko vreme, ali ni za koga ne bi bilo dobro da to potraje duže od nekoliko meseci.
Za to vreme, sve ubilačke i osvetničke strasti valjalo bi zalediti. Za početak, to bi značilo otpustiti direktora državne televizije i pisca onog saopštenja Maršićaninovog štaba. Ako se ispostavi da to nisu dve osobe, utoliko bolje. Zatim bi valjalo smesta odustati od dalje političke eksploatacije Legijinog iskaza pred sudom. Priča o švercu droge u Evropu najgora je moguća vest po Srbiju i kako to da vlada ne shvata da nikoga u Evropi neće zanimati da li su u to umešani Čeda ili Beba, to jest Đinđić?
Uopšte, čija god to bila ideja, kakvi god planovi iza toga stajali, to suđenje Zoranu Đinđiću za ubistvo Zorana Đinđića mora da prestane. Ne znam kako neko misli da s Borisom Tadićem razgovara o bilo čemu dok traje taj pokušaj kriminalizacije njegove stranke. Na kraju krajeva, zar nije jasno da je to bila jedna od gluposti koje su potopile Maršićaninovu kandidaturu?
