Nesreća nikada ne dolazi sama – više voli serijsku produkciju: Toma Nikolić zvan Grobar nije pobedio Zorana Živkovića samo na parlamentarnim izborima, nego i u Utisku nedelje! Mada Živković, bez sve šale, nema tu bog zna čega da se stidi, osobito kada je ovaj drugi „poraz“ u pitanju: gledaoci popularne emisije izglasaše pre neko veče – opredeljujući se za utisak meseca decembra – da ih je Nikolićevo hadnokrvno priznanje kako ga je Baš Briga što je „nepoznat netko“ ritualno ustrelio Slavka Ćuruviju pred njegovim domom – a sve za vakta Nikolićevog vladanja Srbijom, doduše u svojstvu SPS-ove posluge – mnogo više uzrujalo od nervoznog ispada odlazećeg premijera, koji je na snimanju jedne predizborne TV-emisije urednika ljupkog dnevnog tabloida „Balkan“ – čoveka, dakle, koji jeste nekoć bio vrstan novinar, ali koji se danas bavi poslom tek ovlašno sličnim novinarstvu – nazvao „marginalnim“ što je izazvalo neviđene, lančane Duševne Bolove ne samo kod dotičnog gospodina nego i u dobrom delu divnog žurnalističkog esnafa.
Eto, takav vam je taj vox populi – nepouzdan, da Bog sačuva. Šta, bre, znaju oni šta je šta?! Jer, ako je suditi po reakciji Vaskolikog Srpskog Novinarluka, po gotovo jednoglasnom ciliku „iju! iju!“ koji se iz Novinarskog Gospođičkog Internata promptno zaorio sve od Horgoša do Preševa posle Živkovićeve Užasne Uvrede čoveku koji se slobodno i pri punoj svesti prihvatio uređivanja nečega što podseća na novine, biće da je mučeni Radikalni Toma malo, nestašno dete u poređenju sa strašnim Čika Zoranom, opasnim manijakom: iako su Živkovića svi demonstrativno „izbojkotovali“ dok si rek’o „marginalan“, Toma bi Grobar sa svojim ponosnim ljudožderstvom – jer, i novinari su ljudi, mada priznajem da se to ne bi moglo zaključiti iz većine onoga što se u Srbiji objavljuje a što Liči Na Novine – ostao gotovo prećutan da ljudi sa B92 nisu svojom upornošću tako reći „naterali“ ah, tako dostojanstvene dame i gospodu iz medija da reaguju na Nikolićev karakteristično kanibalski ispad (tome ga je valjda Šef naučio, pre odlaska u Sheveningen). Oko premijera iz Niš(a) nije bilo toliko femkanja: još se ni stolice ispod uvaženih pozadina naših političkih prvaka nisu ohladile, a već su tri novinarska udruženja (ej, tri! novinarska! udruženja!) smelo digla glas protiv neviđenog bezobrazluka čoveka koji očigledno ne voli da ga vređaju u lice samo zato što je predsednik nekakve tamo vlade u nekakvoj tamo zemlji?!
Iako inače ne držim do kontakt-programa i kojekakvih „slučajnih TV-uzoraka“ famoznog „javnog mnjenja“, čini se da ovaj put glasanje gledalaca uistinu nešto govori, baš zato što se radi o ljudima koji nisu profesionalci: vođeni pukim „zdravim razumom“ i neopterećeni esnafskim obzirima, „amateri“ su lako zaključili da je Nikolićev ispad s onu stranu svake ljudskosti, autentičan autoportret jednog Stanja Besvesti. U poređenju s tim, Živkovićevo gubljenje živaca nužno izgleda sasvim marginalno.
Šta je on što ovoj priči (pri)daje posebnu draž? Hajde da pustimo i Uvređivača i Uvređenog, i da pogledamo reakciju naše dične „demokratske javnosti“. No, najpre ipak moramo podsetiti šta se dogodilo, pošto je ta stvar složno izmistifikovana u medijima. Prvo je Urednik rekao Živkoviću da je bezočan – i da to ima shvatiti kao kompliment svojoj inteligenciji. Na to je od Živkovića dobio ono što je dobio. A potom se na Živkovića obrušila Lavina Pravedničkog Gneva u kojoj se Kuso kakofonično nadvikivalo sa Repatim, a Lud je još jače stiskao Zbunjenog uz tarabu. Razume se da su u svemu tome prednjačili i tercirali uglavnom oni kojih nije bilo nigde da „podviknu“ Miloševiću i njegovoj ubilačkoj bratiji, ili da u oči nazovu „bezočnim“ Vojislava Šešelja, čoveka koji je vaktile na konferenciji za štampu rekao, otprilike, da je sasvim u redu ubijati „izdajničke novinare“: neustrašivi Predstavnici Medija setili su se da bi mogli sad malo da ga bojkotuju tek kada su se udaljili na bezbednu distancu od vođe radikala… Koliko sam uspeo da ispratim, samo su tri „javne osobe“ do sada stale, hajmo reći, „u odbranu“ Živkovića: Borka Pavićević, Srđan Dragojević i, da prostite, moja malenkost (tamo gde me je Pitalo Za Mišljenje o toj temi: na Radiju Studio B, 21. 12. 2003.). Čak se i Boris Dobro Jutro Čaršijo Na Sve Četiri Strane Tadić brže-bolje ogradio od stranačkog kompanjona, podvukavši svoju bezgraničnu ljubav za naše veličanstvene medije… Ipak, Dragojević je podsetio zaboravne na to kako je tekao narečeni dijalog u Medija centru, razumno utvrdivši da bi sam, na Živkovićevom mestu, uzvratio mnogo težim rečima. Znajući pomalo bivšeg beogradskog pankera, ne sumnjam da je tako. Eh, ko je kriv Živkoviću što je (gotovo) bivši premijer: da je kojim slučajem Budući, mnoooogo bi više bilo onih koji bi makar imali razumevanja za njegov nastup…
Pa dobro, šta se dakle dogodilo onomad u Medija centru? Svečano ništa. Jedan čovek je ne baš obzirno uvredio drugog (Urednik Premijera, nikako obrnuto) i za to dobio nervoznu protivreakciju (koja je u predizbornim okolnostima samo Živkoviću mogla štetiti, nikome drugome), ali bez vređanja. Reći za nekoga da je „marginalan“ naprosto je – opravdan ili neopravdan, dokaziv ili nedokaziv, odbranjiv ili neodbranjiv – kvalifikativ iliti vrednovanje: ako to „kanonizujemo“ kao uvredu, onda ubuduće, recimo, ni književni kritičar ne bi smeo da napiše da je taj-i-taj „loš pisac“ (ergo „marginalan“, jašta!), jer bi to bilo na kvazipolitički kvazikorektnom Indeksu Zabranjenih Pojmova. Ono čemu smo, dakle, „prisustvovali“ klasični je ne–događaj iz kojeg je manipulativnom zamenom teze napravljena Big Story. Razlog zbog kojeg je takva Priča doživela ovako spektakularan uspeh – pa će vam danas i rumene snajke iz Belegiša na zemunskoj pijaci, dok vam uvaljuju trulo povrće u ceger, duboko uvereno reći da taj zli Z. Ž. voli da vređa i pogani sirote novinare – zapravo je pravi „junak“ ove priče. Radi se, naime, o kolektivnoj seansi malograđanskog iživljavanja nad Palim Moćnikom; nekada se to zvalo i „merenje repa mrtvome vuku“. Sve drugo je sada ne „švapsko“ već srpsko tra–la–la, bezvezni gartlic za čas kratiti, srdačna samopreporuka nekom Novom Gazdi, ili pak naprosto blamantna površnost i savršeno nerazumevanje smisla i značenja prostoproširenih rečenica. „Nagon krda“ obaška: ja biti novinar – svako ko biti novinar uvek po defaultu imati moju podršku. Hvala lepo, ladies and gentelemen, ne vozim se tim vozom: to što vi radite Živkoviću davno sam radio onima koji su, za razliku od njega, umeli da budu zaista opasni; uvredljivost se podrazumevala. A vama evo Zblanutog Zotje, pa se (s)igrajte!
