Poslednji izdanci Antifašističkog veća narodnog oslobođenja nemaju srca da odbiju ono što je Ministarstvo finansija Srbije predvidelo za njih i podižu si plate iako im je istorija ukinula polje rada i razlog postojanja. Ta divna stvorenja koja i znamo i ne znamo jer ih nismo birali – nego su proizišla iz bezgrešnog začeća republičkih skupština – glasaju telefonom; redak je petak kad se sastanu uživo, tada poslanik ukori prisutne što su za ministra inostranih poslova izabrali govno, utom bude sedam sati kad je po zakonu u najvišem zakonodavnom telu fajront i društvo se kud koji mili moji razilazi u nadi da će predsedavajući u dogledno vreme telefonom jednog po jednog pitati bi li im prijala još jedna povišica.
Svekoliko poslaništvo deli se na one koji su glasali za povišicu i na one koji su hrišćanski smerno pognuli glavu pred odlukom većine i skrušeno ispružili ruku da prime ono što im sleduje. Ljuti opozicionari iz DS-a i SRS-a nisu glasovali za povećanje, ali smatraju da su radom i postignućima i sami debelo zaslužili više od milion dinara godišnje. Za Dragana Todorovića merodavno je ono što Administrativni odbor kaže. Odbor komanduje „primi“, poslanik primi i ne daje to u dobrotvorne svrhe, jer bi time izigrao volju Odbora, obećava da se ni on niti bilo ko od radikala neće odreći nijednog dinara. Eto. Da je Odbor rekao radićete volonterski svaki dan od šest do dva, Dragec bi ustajao u četiri ujutro i kulučio bez roptanja; drug Toplica Đorđević iz DS-a mudro veli: „Da li zaslužujemo povećanje ili ne, to ne zavisi od toga koliko dnevno radimo već kakvim intenzitetom i kakvi su rezultati!“ Čoveče, kao da je delegat proročišta u Delfima! Ako su se poslanici ubili od posla i doneli fantastične zakone (koje savremenici nisu mogli da shvate), biće u pravu, ako se, pak, ispostavi da je povišica nezaslužena i nepristojna, biće opet u pravu – pa zar nisam baš to i kazao, da nije bitno puko dolaženje (koje uostalom košta, prevoz, dnevnice, naknada za odvojen život), nego da je važan učinak!
Oni koji su isposlovali povišicu mogu se razvrstati na ljubitelje primera iz prakse (praksisovci?) i na one koji se drže tautologija tj. apstraktne demagogije čiji je rodonačelnik besmrtni Bora Jović. Dušan Ilić iz bogumilog DSS-a upitao se koliko jedna pevačica zaradi za jedno veče, to mu nije bilo dovoljno nego se, slikovitosti i rime radi, javno upitao treba li poslanik da bude plaćen kao Dara Bubamara, upitao se kao da je normalno i moralno da on zaradi više od Bubamare, a upravo je obrnuto: Dara Bubamara nije naturena publici i zarađuje onoliko koliko vredi i koliko se trudi. Ako tri meseca ne dođe ni na jednu živu tezgu, neće inkasirati ništa, drugo, ne može sa članovima svog benda da izglasa povišicu koju će platiti svi građani Srbije. Zaradiće onoliko koliko se sa poslodavcem dogovori, a ovaj će voditi računa da je ne preplati, dalje, Dara za razliku od Dušana snima kompakt diskove, pa i njih kupuje samo onaj ko želi, Dara nije RTS ni Skupština SCG pa da je finansiraju i oni koji je cene i oni koje je za njenu umetnost baš briga. Uh, što advokatski tim Dare Bubamare ne primora Ilića da nadoknadi štetu koju je ničim izazvanom muškošovinističkom komparacijom naneo njihovoj štićenici! Da sam ja Bubamarin branilac odštetni zahtev bi obuhvatio sve što je tuženik zaradio u Skupštini!
Nasuprot Iliću, okomljenom na simpatičnu i muzikalnu građanku koja živi od svog rada, Zoran Šami kuje u zvezde laureate zbog njihovog veoma velikog postignuća i nema potrebe da bude politički nekorektan ni prema jednom staležu, ni prema jednom polu: „Poslanici Skupštine ne rade manje jer se rad ne meri po tome koliko dugo zasedate, već se meri ukupan rad poslanika, koji je, verujte mi, veoma mnogo veliki.“ Pa da. Poslanici ne moraju da se okupe, oni su u mističnoj vezi koja nadilazi jezik, prostor i vreme, glasaju telefonom, daktilobiro ima Sound Forge gde čuva tonske zapise istorijskih odluka… Poslanici Skupštine SCG drže se kao kolektivni Ajnštajn koji na kutiji šibica ima formulu vredniju od silnih kupusara što ih vucaraju razmetljivi konkurenti, pri čemu je Ajnštajn svoju teoriju obelodanio, a to do čega su mnogo velikim radom došli avnojevci još se taji!
Naši su većnici biseri rasuti po celom svetu, jedna poslanica doleće nam iz Vukovara a njezin partijski drug iz Švedske, njih dvoje avionom skoknu da naprave kvorum u svečanim trenucima kad se olimpijsko pleme okuplja, Ninoslav SPO Stojanović otvorio je svoje ambasadorsko srce: „U Beograd iz Stokholma dolazim jer je reč o višim državnim interesima. Toliko ima posla da je, verujte, to veliki teret za mene, da putujem svake druge nedelje praktično za vrlo male pare…“ Da li je avionska karta bagatelno jeftina, ili su dnevnice premale za Njegovu Ekselenciju? Drugo, ako čovek sa severa doleće dvaput mesečno, tih sednica je, grešna mi duša, ipak bilo više nego što sam mislio, pa koliko ste se puta štrapacirali do Beograda, pitaju saosećajno novinari, dva puta, veli frequent flyer, tek da se pokrije sintagma „svake druge nedelje“!
Pa šta da radimo sa ljudima koje nismo birali, koji nam nisu potrebni, koji su preskupi a koji imaju uzrečicu „verujte“ jer vide da im slabo ko veruje?! Ništa. Da nazdravimo crnogorskoj samostalnosti, da savezne poslanike upamtimo svakog ponaosob, da ni za jednog od njih ni slučajno ne glasamo kad im se ova krasna sinekura ugasi; ja neću da glasam ni za partije koje su ih u Saveznu skupštinu poslale, to doista sužava menu koji ću imati na izborima, ali to je jedina osveta koju sam uspeo da smislim.
