Jedna od najpoznatijih priča Franca Kafke nosi naziv “Umetnik u gladovanju”. U njoj je opisan život čoveka koji po vašarima danima sedi u kavezu pred publikom, u organizaciji impresarija, sve do 40 dana kada se eksperiment uživo svečano prekida. O sudbini i apsurdnom, da ne kažem kafkijanskom kraju ovog čoveka koji postaje žrtva svoje umetnosti najbolje pročitajte sami. To je svakako jedan od Kafkinih bisera koji studiozno opisuje čoveka čija veština postaje samo njemu bitna, dok ga društvo na koncu potpuno zanemaruje.
Umetnik u gladovanju ne lišava se hrane, on samo nije pronašao hranu koja mu se dopada. Takođe, njegov život se uprkos medijskoj pažnji zapravo odigrava unutar kaveza, u kojem se, ruku na srce, našao sopstvenom odlukom. Možete reći da u njegovom gladovanju postoji poruka o odbacivanju sveta u njegovoj konzumerističkoj pomami, možete reći da je njegovo delo moguće posmatrati kao borbu sa prirodom, sa ljudskom prirodom koja je materijalna, ali i sa samim sobom, odnosno sopstvenim nagonom. Međutim, šta je konačni cilj, šta je pobeda i vrhunski rezultat umetnika u gladovanju?
Gladovanje dakle postaje samo sebi svrha, nešto što nema veze sa ovim svetom. Nije u pitanju žrtva, niti zavet, već možda pre gađenje pred svetom i autodestrukcija.
Ovaj književni uvod služi samo zato što sam ove nedelje čitao i video prilog o takmičenju u ležanju koje se odvija u Crnoj Gori u mestu Brezna. Ono se ove godine izvodi po novim propozicijama, gde takmičari i takmičarke (a bilo ih je više desetina na početku) imaju pravo da na svakih 8 sati ležanja odu na 10 ili 15 minuta do toaleta i obave neku higijensku potrebu. U ovom trenutku, u finalu je troje takmičara, dve devojke i jedan momak, svi iz Crne Gore. Prošlo je 46 dana i nema naznaka kad će kraj i dodela famozne nagrade od 1000 evra. Prošle nedelje je ispao poslednji takmičar iz Srbije, momak iz Kruševca. U početku smo pratili deo nadmetanja koje se tokom letnjih dana odvijalo pod velikim drvetom, ali je sa hladnijim jesenjim danima premešteno u etno-kuću. Oko 10 sati takmičari imaju pauzu, obično tuširanje, oko 18 sati devojke peru kosu, posle je suše ležeći, dok u ponoć vežbaju ili malo trče.
Lekari ih pregledaju jer više od mesec i po dana ležanja verovatno ostavlja posledice po zdravlje. Jedna od takmičarki kaže da je porodica, uprkos podršci, moli da odustane i nudi joj 1000 evra, ali je ona, kao prava Crnogorka, dosledna u odluci da pobedi.
Danima ne mogu da se otmem utisku da je neko uspeo da praktično ekranizuje Kafku na originalan način. Štaviše, ovogodišnje izdanje BITEF-a svakako bih dopunio ovom amaterskom izvedbom dela “Umjetnici u ležanju” po motivima Kafkine priče. Suština ovog nadmetanja je istovetna onoj Kafkinoj, a društvene okolnosti su takođe donekle slične. Svet se pred rat našao u užasnom stanju apatije koje je iznedrilo fašizam. Nemoć pojedinca da utiče na sopstvenu sudbinu ili čak malih naroda da promene tok velikih istorijskih procesa mogla je da dovede do tog javnog samoiscrpljivanja. Kakva će zapravo biti ta pobeda u ležanju, odnosno šta će nam ona reći o pobedniku ili pobednici?
Sliku umetnika u gladovanju koji sedi u crnom trikou u kavezu čiji je pod posut slamom zamenila je slika dušeka pod drvetom gde leže takmičari sa mobilnim telefonima u rukama. Pa da li tako zapravo izgleda danas i većina potrošača/ birača, dok pred televizorima bleje u reklame, rijalitije i političku propagandu?
Aktivizam u političkom smislu ovde je i bukvalno zamenjen potpunom pasivnošću. Nije čak u pitanju protest, recimo štrajk glađu, ili ležanje na putu, gde ste ležeća prepreka nekome ili nečemu. Nije čak ni gandijevski otpor baziran na principu “ahimsa”, nenasilja. Vi samo ne radite ništa mesec i po dana. A kakva to posla inače imate? U tome je ležanje nalik gladovanju iz Kafkine priče, možda ležite jer nemate šta da radite. “Leći u postelju” ili “ležati” u našem jeziku znači i bolovati.
Tokom takmičenja bila je samo jedna diskvalifikacija, kada je takmičar premašio vreme za pauzu. Ostali su odustali jer im je dosadilo, imali su neku obavezu u životu ili su mahinalno seli. Dakle, ležanje je znak ekstremne deprivacije i odsustva ne samo kretanja već i bilo kakve svrhe ili cilja. Da biste pobedili, morate da se odreknete bukvalno svega. Ruku na srce, zahvaljujući društvenim mrežama, ležanje ili potpuna pasivnost može da znači aktivno prisustvo na društvenim mrežama. Baš kao na profilima influensera: ljudi koji ne rade ništa mogu postati popularni, čak svetski popularni, jer će ovo takmičenje uskoro biti zanimljivo i u svetskim okvirima. Mi ćemo dakle saznati imena ljudi koji bukvalno ne rade ništa danima, nedeljama i mesecima.
Tu dolazimo do opasne sličnosti sa javnim ličnostima iz današnje estradne i političke elite. Šta oni zapravo rade, i da li su u tome što “rade” istrajni i uporni kao oni što leže u Brezni? Elita u rijaliti programima bukvalno ne radi ništa, a poslednjih meseci političari sve otvorenije govore o tome da su im ruke vezane i da ne mogu da promene ništa. Apatija je praktično poželjno i politički korektno stanje duha, pa je takmičenje u ležanju u Brezni zapravo veoma tačna metafora naše individualne i društvene stvarnosti. Do pobede!
