Gle, već utorak! Juče u kolima uključim radio, naći ću u vestima nešto za moju strvinarsku rubriku, kad, udarna vest – platni promet! Kako su privatnici doživeli utrnuće ZOP-a, kako im je prošao prvi susret sa bankarima, ništa, vraćaj film unazad, čoveče, šta se događalo od nove godine?! Da pišem o nedužnom klončetu koje treba da ugleda svet u beogradskom smogu? No way! O Pinkovoj skrivenoj kameri? Vođa demohrišćana naseda na isforsiranu anegdotu o braon cipelama kao simbolu izdajništva i proklinje čas kad ih je kupio a još više čas kad je tako obuven došao u Pink! Promocija Vesićeve domišljatosti i šarma isto dolazi u obzir: „Alo, Željko, odlučio sam da se publici prikažem onakav kakav sam stvarno, pa, da, kao običan, duhovit čovek, neka se vidi ko je u DS-u, likovi koji su kul, koji su urbani, vispreni, znaš već šta me sve krasi, da ti ne nabrajam, e, hoću da nastupim u ‘Skrivenoj kameri’! Ne sumnjam da ćete oberučke prihvatiti moj scenario koji vam dajem za dž: Nova godina, Vesić glumi samog sebe, kao Kusturica sebe kad napolju svira bas-gitaru, e, dovodim Tijanu u Skupštinu i lobiram za njenu stvar! Imam genijalan scenario, estradni umetnici traže da im država plati socijalno i zdravstveno, na spisku su prave zveri, a među njima i Šana i Ruža!!!!“ (Smeju se deset minuta, Željkova baterija rikne)
Zašto pišeš o Vesiću kad on, siromah, samo oponaša idola? Zaista, zašto da Vesić ne zablista u skrivenoj kameri ako je njegov šef briljirao u kvizu? Da, mogao bih i o Đinđiću, mada kviz nisam gledao: odlikaš pao na pitanju ko od četvorice građana ima babu Nemicu, ili dedu, svejedno! Premijer treba da tuži organizatore kviza, pitanje nema veze ni sa opštom kulturom ni sa domišljatošću, a nejač je od braće Karić dobila manje nego što bi dobila da pitanje beše normalno, ko je imao babu iz Gornje Vestfalije, to je kao kad bi takmičar iz Crepaje izvukao pitanje: „Dragoljub Mićunović ima veš-mašinu: a) Candy b) Gorenje c) Ignis d) pere na ruke!
Možda bih mogao da napravim kratku povest skrivene kamere, Od generala Špegelja do Batića i Protića? Jedna od prvih skrivenih kamera kojih se sećam bila je u nekom pabu valjda, sve je bilo normalno, jedino su čaše i šoljice bile ozvučene: čovek srkne kafu, ono se začuje u celom pabu, svi se okrenu, glavna žrtva je iznenađena, njeno lice je promenjeno, ali svako bi bio iznenađen i svako bi se iz neprilike što je bio toliko glasan, da ne kažem prost, vadio na svoj način, ali to je sve, niko nije mogao da se ugruva, da se izbruka preko neke mere, ovo sa Pinka, bojim se, nije više ni za kakvu obradu, ni za kakvu reciklažu, uzeću nešto drugo, nešto suprotno, da, Koštunica je čestitao patrijarhu Božić, ili je čestitao i Njegovoj svetosti i nama, Vojćehu zaista niko ne piše govore, ma, kao da ih ni on ne piše, kao da ih prepisuje, malo od vladike Nikolaja, malo iz Svetog pisma, čini mi se da je ubacio blagost u srcu, tako nešto, bezazlenost i čistotu duše, sve to u nekim daničićevskim pluskvamperfektima, e, to ću da uzmem za „Zonu“, napišem najpre skicu koju mu Ljilja nudi, daj bože da to sročim u najboljem maniru birokratske retorike, Voja naheri glavu i čita sa onim svojim zagonetnim osmehom, seda i crvenom olovkom prepravlja tekst tako da od Ljiljinog predloška ne ostane kamen na kamenu, onda krene da doteruje i pocrkvljuje svoju verziju, čita naglas sve dok mu Zorica ne kaže: „Stop, dragi, sad su mi grunule dve suze, ne diraj više ništa!“, hm, moglo bi valjda, mada je pola četiri, moram da nađem novine sa čestitkom, da makar nešto imam neizmišljeno…
Nemam taj „Glas“ sačuvan, u „Danasu“ nema, a, evo ga Matija, otvara svoju hiljaditu svetkovinu i devedeset osmu u novom milenijumu, Božićni sajam knjiga u Domu svetih sindikata, kako to sajam knjiga na Božić, pa Knjiga i Božić su vršnjaci, otkad je Božića ima i knjiga, nema knjiga bez Božića niti Božića bez knjiga, Božić je u knjizi i knjiga u Božiću, oboje su u Domu sindikata, pisana reč, rođenje Hristovo i radnički pokret sveto su trojstvo i nema lepšeg božićnog poklona radniku nego što je knjiga, au, ovo bi se moglo varirati, Matija prerađuje govor za Vidovdanski panađur knjiga, knjiga i Vidovdan dve su strane srpskog dukata koji iskova ne znam ko…
U nemogućnosti da se ponaosob izvinim svima koje sam od petog oktobra do danas pomenuo u ovoj rubrici turobnog (i ofucanog) naziva, činim to sada: „Zone sumraka“ neće više biti. Mogao sam to na početku da kažem, ali sam hteo da u nekoj vrsti očigledne nastave pokažem koliko je takva rubrika danas izlišna, zamorna i neumesna. Bilo bi bolje da sam posle petog oktobra prestao, ali sam koristio manir i zalet iz slobinskog (slobijanskog) doba i primenjivao isti egzorcizam na ličnosti koje su ako ne baš zlatne a ono srebrnkaste. Nadam se da zaborav ne kasni.
