Starica koja se pre nepune dve godine šlogirala i ostala polupokretna ima negovateljicu. Otkako je starica obudovela, što je bilo zimus (u januarsko jutro koje ništa dobro nije ni obećavalo ni donelo), negovateljica koja živi u istom sokaku kod nje i noćiva, sedamnaestog maja ujutro starici pozli, muka joj, teško diše, srce joj lupa… Već dugo nije zdrava, ali zna kako izgleda njeno normalno jutro, šta će njih dve, pozovu sina staričinog koji živi u gradu pedeset kilometara južno od rodne mu kuće gde materi baš nije dobro. Sinu do sela treba više od sata, on zato zove hitnu pomoć u panonskom gradiću koji je nekada bio sedište samog Sreza a sad je opština.
Dobije sin centralu, neko mu kaže „momenat“ i ostavi ga, iz centrale čuje ćeretanje, pošalice garnirane pokojom lascivnom rečju: lekari su ili svi na terenu pa se prijemno-distributivni odjel malko raspojasao, ili, naprotiv, danima niko nije zvao hitnu pomoć pa je kompletno osoblje zaboravilo svoje pobude? Sin prekine vezu, nazove ponovo:
– Dobar dan, mojoj majci u F.-u je pozlilo, teško diše, muka joj je, polupokretna je posle šloga koji je imala pre dve godine, ulica Toze…
– Odakle zovete?
– Zovem iz Beograda, ja sad krećem tamo kolima, ali vi ste potrebniji i bli…
– Ne može to tako. Ne možete vi iz Beograda da procenjujete kako je njoj i da li je to baš slučaj za hitnu pomoć, drugo F. je jako daleko…
(Prvo, nije jako daleko, a da je i daleko, vi ste najbliža hitna pomoć…)
– Molim vas, mi nismo dizali nikakve lažne uzbune, ako vas zovem, znači da ste stvarno potrebni…
– Mi dolazimo na poziv lekara opšte prakse…
– Ali tamo nemaju lekara, lekar dolazi dva ili tri puta nedeljno, danas ne radi…
– Onda medicinska sestra…
– Medicinska sestra je zlatna osoba koju možemo da zovemo u ma koje doba, ali je odjutros nismo našli, zato i zovem vas…
– Ja vam kažem da ovako ne može, evo vam šef…
Sin čuje kako Šef koji je držao banku nevoljko smanjuje decibele nezadovoljan što neko prekida njegovu kozeriju.
– U čemu je problem?
– Mojoj majci jutros je pozlilo…
– Rečeno vam je da dolazimo na poziv lekara, vi zovete odakle, iz Beograda, a majka vam je u F.-u, kako vi možete da znate ko je za hitnu pomoć?!
(Može li bilo ko u Njujorku ili Beogradu kad zove hitnu pomoć, a nije lekar koji dvaput nedeljno gostuje u F.-u, potpisati da će baš umreti ako mu hitna pomoć ne dođe za petnaest minuta, misli sin, ali još ne gubi nadu ni samokontrolu: budi malo umiljatiji ako hoćeš da ti čovek učini, ovo ti nije pravo, gde je bolje ako se sto zločinaca provuče nego ako jedan nevin bude osuđen, u hitnoj pomoći na snazi je obratno načelo – bolje je da stotinu starica umre nego da hitna pomoć jednom odjuri i potroši benzin a da taj zbog koga je medicinska ekipa zvata uopšte nije ni na samrti ni u komi…
– Imamo već neko iskustvo sa bolestima moje majke, nešto se od jutros dogodilo…
– Rekao sam vam ko može da dozove Hitnu pomoć, to je naređenje direktora…
Vidi se da mu je milo što može i da udovolji kućnom redu – već prilagođenom evropskim i kapitalističkim standardima!? – i da dominira nad nadobudnim sinom koji bi telefonom da rešava stvari… Molilac uveliko kuva kao onaj što je držao „Falični pansion“ (koji pred turistima iz Nemačke puzi da bi zbog prve sitnice eskplodirao i pokazao neizlečivu netrpeljivost prema njima)…
– Mogu li da znam s kim sam razgovarao?
– Stani-savljev!, predstavlja se dužnosnik svečano kao da je u predstavi Selo Sakule („Pardon, prijo! Stanisavljev iz Pomoći hitne, generalije druge nisu ni bitne“).
U međuvremenu, sinovljev drug koji živi i radi u F.-u odvozi svojim kolima staricu u Hitnu pomoć koja se dosledno opet oglašava kao nenadležna i prosleđuje navodnu pacijentkinju bolnici. Ambulantna kola sva su na broju, ali stanisavljevci nisu ni govorili kako nemaju koga da pošalju, strpljivo su paore iz gogoljevski zabačenog sela učili redu i proceduri: pozliti čoveku može samo utorkom i četvrtkom, od deset do dva poslepodne, posle toga svima ima da bude dobro! Decenijama ste živeli bez doktora, sonicama ste bolesnike vozili u Perlez kod doktora Panića, sad vam doktor dolazi na noge još malo pa svaki drugi dan, ne uspete doduše svi da dođete na red, da pređete, kako vi to kažete, ali to ne znači da poboljevati možete kad je vama zgodno!
EPILOG (hepiend koji obema stranama služi na čast)
Staricu su primili u bolnicu i otpustili je oporavljenu nakon četiri dana, uzbuna znači nije bila baš toliko lažna, ali ako zdravstvena osiguranica nije preminula na putu za bolnicu – odluka ekipe dežurne 17. maja bila je još ispravnija. Kako sa stanovišta medicine tako, još i više, sa gledišta ekonomije: ako mislimo u Evropu, moramo obeshrabrivati dugovečnost koja uzima sve više maha a prava je mora i za razvijenije države, kamoli za našu.
