Tumaram po običaju Kalenića gumnom, zvoni mi mobilni, gde si, evo me u Njegoševoj, na uglu sa (podignem pogled) pre pet minuta pokrštenom ulicom Vlade Zečevića, čekaj da pogledam novi naziv, Ulica Ivana Ćaje: nova dunklplava boja, bela slova na miloj ćirilici, neobično mi je to prezime, pa još u genitivu, ća je pusta Londra kontra Splitu gradu, ća je bilo tega više ni… Kako nikad ja ne prolazim dok se te table menjaju? Rekao sam već da mi je muka od pisanja iz glave i da je istraživačko novinarstvo zakon, ali nikako da se zainteresujem šta biva sa skinutim tablama, da li ih bepslatno menjaju mladopartijci, ili je to način da ih stariji kadrovi kreativno uposle i usput properu nešto novca? Gde je završio silan istorijski otpad, kud se dedoše hiljade tabli od nerđajućeg lima, drugo, ko pravi tolike nove table za revizioniste, gde je bio tender za to? Ne bih se zaprepastio da tast nekog političara ima monopol na kovanje novih tabli, ili čak na prefarbavanje starih, pri čemu nema ni obavezu da u kovačnici zaposli jednoga lektora, jednoga korektora… Ulica Ivana Ćaje. Kako li zvuči razgovor toga limara sa opštinskim ili gradskim budžovanom: „Alo, završio sam ti one table za Vlade Zečevića, jesu, sve četiri su gotove, mala je to ulica, kad će opet neki bulevarčić…“ Pogledaću baš ko nam je Ćaja. Mada sumnjan da ću ikad spoznati kako je Ćaja pobedio Zeku, daj da se prisetim biografije druga Vlade: bio paroh u Krupnju, po okupaciji Jugoslavije formirao vojno-četnički odred i prišao NOP-u, aha, to je mnogo gore nego da je prosto odmah otišao u partizane, zato je kažnjen, pa da, bio i većnik AVNOJ-a, sve crnje od goreg, pa bio poverenik za unutrašnje poslove, da vidimo sada vas, gospodine Ćaja ili Ćajo! Nema nikog u enciklopediji ko bi se tako prezivao, mora da je reč o Ivanu Đaji, naučniku zbog koga su vunderkinda sa Uba dugo zvali Đajić, znači, Ivan Đaja, fiziolog, osnivač istoimene katedre na BU, akademik, umro trinaest godina pre Zečevića, hm, da nije već imao tu ulicu, pa ju je po smrti Zečevićevoj izgubio i sada mu je vraćena? Volim, kako rekoh, istraživačko novinarstvo, ali mi nešto ne da da se u slučaj sa te strane udubim. Zato što unapred mislim šta mislim: 1. ako je ulica data Đaji, ne može da je dobije Zečević; 2. ako je dobije Zečević ne može više da je povrati Đaja; 3. ako je i po drugi put među Srbima ipak dobije Đaja onda ima da piše Đaja a ne Ćaja! Mister Makenzi koji je bio katastarski vlasnik terena oko današnje Slavije (koja neće još dugo trpeti Dimitrija Tucovića), zemljoposednik tuđinske kao što mu ime kaže provenijencije nekretninu je tijekom urbanizacije varoši beogradske kulturno preprodavao, a nedavno je povratio deo ulice koji je dvadesetog oktobra bespravno zaposeo sovjetski maršal Tolbuhin, Četrnaesti decembar isto ima neku mrlju u biografiji i zamenjen je ne znam sad tačno kojim datumom shodno najnovijim istorijskim otkrićima uprave Grada Beograda, Proleterske brigade ustupaju pred elitnim jedinicama Krune, Ivana Milutinovića je na povlačenje primorala kneginja Zorka… I za Kneginju bi trebalo da se zainteresujem, možda je baš podigla kakvo sirotište ili opismenjavala radničku i seljačku decu, ja ni donacije kraljevskih kuća ni u šta ne računam, time su samo mestimično i privremeno ublažavale parazitizam koji je njihovo prirodno stanje, čak i ako su pojedini članovi kraljevskih loza bili simpatični i skloni da ublaže humanitarnu katastrofu podanika, na sve to gledam kao na nusprodukt feudalne dokolice, Ulica Borisa Kidriča opet je Beogradska (jako inače maštovito, podseća na Dane Vranja koji se organizuju u samom Vranju, bili su i ove godine!), ako moramo da trpimo Merkator ne moramo još i Kidriča, juče mi je moj drug Bogdan objašnjavao gde mogu da nađem staklo za displej peći na drva, kaže kod bioskopa „20. oktobar“, u, čoveče, kako im je mrski datum takozvanog oslobođenja Beograda promakao, zašto se bioskop ne zove Vladika Nikolaj ili Nikolaj Kalabić? Sava Kovačević u Beogradu izgubi ulicu, to što je poginuo na Sutjesci nije mu nikakav excuse što je otišao u partizane a ne tamo gde je trebalo, uostalom, dosta mu je pedeset godina slave, i grobno mesto može da se izgubi ako potomci ne produže pretplatu, Lola Ribar povukao se u Svetu goru, 7. juli vraćen je Kralju Petru (ili beše samo deo? možda kohabitiraju Dan ustanka i Kralj, ne znam), entuzijastima predlažem da ukinu naziv Nevesinjska, tamo je pukla istoimena ustanička puška, zaboravio sam šta je tačno bilo, ali ako je bila buna protiv Turaka, znači da je kao i u Beloj Crkvi (Crna Crkva! Vuče, Vuče, gde ti je mašta književnika!) udario Srbin na Srbina, jer je u okupatorskoj vojsci bilo puno dečačića otetih od majki, obrezanih i zadojenih džihadom koji se očitovao u dugoročnoj okupaciji, tu i tamo prekidanoj bunama iza kojih je stajao ko drugi nego engleska obaveštajna služba onog doba.
P.S. Ne mogu više da slušam kako je 27. mart 1941. bio puki vodvilj u režiji Britanaca gde su glupi Srbi statirali da bi nedelju dana docnije bili bombardovani, nešto slično sve češće čujem i o Petom oktobru, da su na ulice izvedeni teledirigovani plaćenici i još blesaviji obožavaoci Zapada koji su demonstrirali kao besplatne marionete! Jamčim za sebe i za dvadeset mojih prijatelja da smo otišli pred Skupštinu jer nam je Miloševićevog zuluma bilo preko glave, a ako su dobre duše i dobre vile sa Zapada pripomogle, moje društvo to nije primetilo, zahvaljujemo svejedno na pomoći i diskreciji, jedino nam ne bi bilo po volji da se bilo čemu da naziv Peti oktobar, pa da nakon tri dana to bude zamenjeno onim avgustom kad se rodio Sloba.
