Nevolja koju nam je donela digitalizacija jeste to što možemo biti na dva ili više mesta u isto vreme i što takođe istovremeno možemo da budemo u pravu i krivu. Tako treba gledati i na sukob beogradskih taksista i CarGo aplikacije. To je, pre svega, pokazatelj koliko kao društvo i sistem nismo savladali ideju digitalnog života. Ono što nam digitalizacija nudi uglavnom nam se sviđa, sem kada otkrijemo da radi protiv nas. Digitalna komunikacija je dobar primer. Omogućava nam da budemo dostupni i u pokretu, ali to znači da nas lako pronalaze i dobre i loše vesti.
CarGo je samo jedna od aplikacija za pronalaženje ljudi sa sličnim interesima. Kao Tinder koji vam pomaže da pronađete srodnu dušu ili Grindr za još srodniju, istopolnu. I tu ima nijansi. Booking.com vas povezuje sa zvanično registrovanim hotelima i pansionima, Airbnb sa običnim svetom s kojim se možete dogovoriti za prenoćište uz neku naknadu. Couchsurfing.com ide korak dalje, ta aplikacija isključuje novac kao motiv i pomaže vam da nađete domaćina raspoloženog da vas besplatno ugosti na par dana.
Ali nijedan pomenuti servis nije napravio toliku pometnju kao Uber u svetu ili CarGo u Beogradu. Iz jednostavnog razloga. Udario je na dobro organizovanog malog preduzetnika koji se globalno nalazi pod prilično jakim pritiskom države. I to otkako postoji koncept da se za vožnju može platiti potpunom strancu. Kada su krajem 19. veka smišljeni taksimetri, prva ozbiljna tehnološka inovacija u toj vrsti prevoza posle točka i skija, taksisti (tada u kočijama) su se bunili. Prvi taksimetri su brojali putnike i razdaljine na koje se ovi voze. Putnici su bili oduševljeni jer su konačno mogli tačno da izmere uslugu koju plaćaju, što je značilo da nema više svađe sa kočijašima oko cene, a kočijaši su baš umeli da se svađaju. Taksimetar je izmišljen u Nemačkoj i morfološki spaja naplatu (taksu) i meru (grčki – meter). Zamislite da ga nema i da pokušavaju danas da ga uvedu ljudima koji vam cenu vožnje određuju kako im se svidi.
Usledio je radio-taksi, mogućnost da do vozila dođete telefonom, a da vam taksistu pronađu na ulici radio-vezom, ubrzavajući proces. Mobilni telefoni i internet, međutim, nisu za taksiste predstavljali tako krupnu promenu. Njihov koncept komunikacije već je bio savršen, broj registrovanih taksista je ograničen gradskom odlukom i najbliži slobodan vas je jednostavno pronalazio na poziv. Uz još dve bitne napomene, taksi može legalno da vozi svako ko je položio vožnju i nabavio taksi dozvolu, a ta dozvola svuda košta. U gradovima poput Njujorka cena se meri u stotinama hiljada dolara.
Onda se pojavio Uber. Umesto da poveže taksiste i klijente, povezivao je ljude čiji se interesi uklapaju. Uz jednu ogromnu razliku u odnosu na imejl ili digitalno bankarstvo, čiji nastanak nije doveo do štrajka poštara ili bankara. Uber nije smislio novu uslugu, nije ništa ubrzao, dakle nije za tržište umesio novi kolač stvarajući novu potrebu i nove klijente, samo je doneo digitalnu kašiku kojom je zaglabao u ovaj postojeći, čija je podela odavno dogovorena i kontrolisana od strane države. Tamo gde su gradske uprave procenile da su im bitniji zadovoljni građani od besnih taksista, Uber se koristi. Tamo gde su taksisti bolje organizovani, a uprava računa na njihove poreze, Uber je zabranjen.
Digitalizacija je na neki način prepuštena licemerju. Mušterija će preko neke aplikacije naručiti i platiti vožnju, a pred kućom će joj se pojaviti „dobar čovek“ spreman da je preveze gde treba. A onda će vozaču iznebuha na račun stići naknada za tu neobičnu humanost. Nema neposrednog plaćanja. Može i tako da se gleda, ali je zdravije da se sistem uredi.
Taksisti moraju da shvate da njihov problem nisu Uber ili CarGo, već mušterije koje traže najbolju i najpovoljniju uslugu. I da krenu prema njima umesto što stoje na taksi stanici. Država mora da smisli kako će da zaštiti taksiste koji joj plaćaju porez i oporezuje ove nove, vodeći računa da je digitalizacija nezaustavljiv proces.
Ovo se ne odnosi samo na taksiste već na svakoga od nas jer ćemo se pre ili kasnije suočiti sa sličnim problemom u sopstvenoj profesiji. Isto važi i za državu, čim neki mudrac smisli dovoljno dobru aplikaciju koja pokriva sve usluge koje od države očekujemo, a za manje pare. Taksisti bi je prvi prihvatili.
