Proteklih meseci smrt je postala sastavni deo TV programa. Kada epidemija počne da jača, kada udari drugi ili treći talas, neprekidno prebrojavamo mrtve. Oni nemaju identitet, oni postaju samo deo dnevnog izveštaja, treća brojka, posle broja testiranih i broja novozaraženih. Pri saopštavanju ovog broja pristojni voditelji naprave pauzu, dodaju prigodan opis stanja, najčešće „nažalost“, a zatim sledi broj građana na respiratorima. Za njih, po toj sumornoj logici redosleda brojeva, još uvek postoji nada.
Političari su, svesno ili ne, ovu morbidnu statistiku počeli da koriste kada žele da opišu delotvornost propisanih mera ili efikasnost poteza Vlade. Kada smrt zavijete u statistiku, onda možete da izračunate broj umrlih na milion građana, ili da pokušate da pronađete korelaciju između stepena ekonomskog razvoja sa stopom smrtnosti. Da se ne lažemo, nedavno sam pogledao plan raspodele vakcina protiv kovida 19 koji je predložila Svetska zdravstvena organizacija. To je kombinacija statistike, demografije, politike i medicine. Savršeno štivo za teoretičare zavere, mada je ideja cele komplikovane matematike pokušaj da se napravi koliko-toliko pravedna raspodela raspoložive količine vakcina koje se trenutno proizvode širom sveta. U protivnom svet će, što je opet najverovatniji scenario, parama platiti sopstveni prioritet, poput bogatih putnika na „Titaniku“.
Šta se onda dešava kada u kratkom roku na televiziji imate oproštaj od Patrijarha Irineja i glumaca Ivana Bekjareva i Mustafe Nadarevića.
Televizijsko „pokrivanje“ sahrane patrijarha ipak je bilo najkontroverznije. Tu smo imali senzacionalizam u tabloidima, lapsuse voditeljki koje smo prestali da brojimo i konačno maratonski prenos službe, uz pripadajuće govore političara. Analitičari su se bavili naslednikom, Gvozden je snimao familiju u patrijarhovom zavičaju, pa mi se učinilo da samo RTS pokušava da održi dostojanstvo celog događaja. Citiraću kolegu iz „Muškaraca“, da je smrt patrijarha pokazala i smrt profesionalnog novinarstva na komercijalnim televizijama.
Malo više sreće imali su glumci o čijoj smrti se takođe govorilo na televizijama. Praktično su, uprkos godinama, i Bekjarev i Nadarević sa snimanja otišli u bolnicu. Međutim, smrt glumca takođe biva obeležena njegovim ulogama. Tako smo najčešće mogli da vidimo i čujemo kako su nas napustili „Kurčubić“ i „Izet Fazlinović“. Istini za volju, oba ova barda su tokom karijere imali i mnogo bravuroznije uloge i izvođenja, ali televizija voli etikete i, naravno, glumce identifikuje kroz uloge u TV serijama. One donose najveću popularnost, ali ostaju kao slika na nadgrobnoj ploči, a glumac je u svojoj suštini umetnik transformacije. Zato se u trenutku smrti vraća svojoj izvornoj ličnosti, svojoj privatnosti, što je duboko intiman čin koji televizija ne razume i ne poštuje. Televizija od glumca očekuje da glumi svoj lik i posle smrti.
A šta se desi kada umre pesnik? U senci tih užasnih brojki, tih hiljada umrlih i umirućih, u senci smrti poznatih, umiru i pesnici. Zato me posebno rastužila vest da je u Banjaluci, po povratku iz Pariza, umro Nikola Kolja Mićević, istaknuti prevodilac, pesnik, esejista, romanopisac i muzikolog. Kolja je stigao iz Pariza, gde je uz Beograd i živeo, putujući kao trubadur. Ukoliko ga niste upoznali ili videli na televiziji, okrenite se u vašu kućnu biblioteku, on se tamo uvukao još pre mnogo godina. Prevodio je poeziju, uglavnom s francuskog, a povremeno i sa drugih jezika, slovenačkog (France Prešern), engleskog (Edgar A. Po – Celokupne pesme na srpski, devet verzija Gavrana na francuski), španskog (Federiko G. Lorka), italijanskog (Dante Aligijeri Komedija i Vita nova…). Preveo je i objavio sve velike i minorne francuske pesnike u osam antologija i tridesetak knjiga – Trubadura, Fransoa Vijona, Šarla Orleanskog, Morisa Seva, Žana de La Fontena, Viktora Igoa, Žerara de Nervala, Stefana Malarmea, Žila Laforga, Pola Valerija, Gijoma Apolinera… Kolja je naše pesnike prevodio na francuski jezik, a pisao je fantastična dela iz muzikologije.
Upoznao sam ga kao srednjoškolac, prvo u gostima kod komšija gde je uspevao da od svakog okupljanja napravi književno veče, a zatim i na promocijama i tribinama koje je vodio u svom rodnom gradu. Kolja je delovao kao mađioničar reči, čovek koji je preveo hiljade stihova i opisivao kakvu je muziku čuo dok je čitao Dantea ili Lorku. Ne mogu da zaboravim kako je objašnjavao da je telo gitare poput tela žene, što je suština, recimo, za razumevanje melodije i ritma Lorkinih pesama. Kolja je bio pravi renesansni trubadur, mađioničar reči i dragulj, ne samo njegove rodne Banjaluke već celog prostora bivše Jugoslavije. Potražite ga na prvim stranicama knjiga u vašoj kućnoj kolekciji, on je tu i tu će ostati zauvek.
Zato sam se u protekloj nedelji setio svoje pokojne bake, koja je na vest o smrti njoj dragih ljudi tiho, gotovo ceremonijalno pokrivala ogledala u kući a zatim i televizor. Televizija, pogotovo ova današnja, uništava svaki dignitet pokojnika i banalizuje prirodnu potrebu da ga dostojanstveno ožalimo. Mnogo iskrenije i potpunije prazninu koja ostaje možemo popuniti kroz poeziju ili muziku. Tome me je Kolja naučio.
