Šteta što sam „autoputnu“ tematiku već potrošio na drugom mestu (u komentaru dana na sajtu Vremena) pa ne mogu da se posvetim onome što mi je hajlajt treće tzv. pregovaračke runde između vlasti i opozicije (i građanskog društva, medijskih udruženja etc.) na FPN-u… Naime, prema svedočenju mog pouzdanog, a tamo prisutnog izvora – bistrog i čistog kao voda sa zavičajnog mu jazačkog studenca – jedan učesnik skupa iz tzv. unutrašnjosti opravdavao je svoje zakašnjenje ovako: „Stigao sam iz Čačka do Obrenovca za sat vremena, a onda sam sat i po ulazio u Beograd…“ Dok je ovaj to izgovarao, Vesić Goran je intenzivno glumio zanesenu odsutnost.
Nije nam to, kažem, tema, ali zapravo i nećemo tako daleko od nje, u izvesnom smislu. Medijska aproprijacija i okupacija Srbije strukturno zapravo jako podseća na fizičku, prostornu, saobraćajnu okupaciju Beograda: u oba slučaja radi se o svesnom i namernom začepljenju krvotoka. Nije nužno da budete liječnik da biste znali kuda to vodi.
Nije u tom kontekstu, naravno, nikakvo čudo ni da su tzv. pregovori – niko ne zna šta su zapravo, pa ostaje samo da ih određujemo negativno, po onome što nisu – doživeli krah baš na medijskoj tematici. O tome se ovih dana dovoljno piše, a ono što je ovoj nuspojavnoj rubrici zapelo za oko jedan je „konstruktivan“ predlog koji je nakon sastanka pred javnost izneo predstavnik Socijaldemokratske stranke Srbije – ili kako se već zove partija Rasima Ljajića. Ta je stranka, da podsetimo, deo aktuelne vladajuće koalicije, kao što je bila i delom svih drugih vladajućih koalicija otkad je osnovana, pa se može reći da je Ljajićeva stranka jedina u političkom životu Srbije koja nikada nije bila u opoziciji… Taj izostanak frustrirajućeg iskustva opozicionarstva kanda je razlog legendarne dobre volje koju Rasim i drugovi šire oko sebe: oni su, brate, uvek za dogovor i za prevazilaženje zle krvi…
Sasvim ozbiljno, čovek iz SDPS je predložio da se nezadovoljstvo opozicije svojim „tretmanom“ u mejnstrim medijima prevaziđe osnivanjem novog televizijskog kanala koji bi, zamislite, prenosio skupštinske sednice (! – nemamo li to još od 1990?), ali bi kad Skupština ne radi emitovao i rasprave i diskusije između raznih političkih i društvenih aktera i druge problemsko-kritičke sadržaje; drugim rečima, bio bi nešto između info kanala BBC tipa i tzv. parlamentarnog kanala, kakvi postoje u mnogim zemljama. Možda ovo nekom zalutalom Marsovcu (Basara gaji jednog takvog u svojim kolumnama – da mu nije pobegao?) može zvučati privlačno, ali valjda naposletku ipak neće biti somova koji će se dati nahvatati na to bućkalo.
U čemu je, naime, problem s ovom slatkorečivom inicijativom? Eh, „samo“ u tome što zapravo ima za konsekvencu produžavanje i štaviše legitimizovanje postojećeg stanja, koje bi tako bilo naizgled „relaksirano“ a suštinski petrifikovano. Može li to jednostavnije? Može.
„Implementacija“ ovog predloga zapravo bi značila kalemljenje nekog televizijskog kanala na već postojeću razgranatu ponudu, dakle puki dodatak raspoloživom, još jedan broj na daljinskom upravljaču. Što konkretno znači – šta? Da bi faktički monopol režima opstao, mada prividno razvodnjen. Zašto? Iz mnogo razloga, evo samo nekih. Ovakav „novi“ kanal, nastao „veštačkim“, političkim putem, od početka bi bio percipiran kao svojevrsni „geto“ za opoziciju i slične antiprotivne elemente, bezazlena gumena soba, prostor za igranje koji su deca dobila da ne bi ulazila u sobe gde se okupljaju odrasli i tamo rade ko-zna-šta. On bi bio idealan izgovor da se ništa drugo ne promeni, to jest da sav relevantan medijski prostor ostane pod kontrolom: i javni servis, i sve gledane privatne i paraprivatne televizije… Na njima bi se i dalje odvijali „pravi“ medijski život i smrt, onakav kakav se masovno konzumira po kućama i kancelarijama, kafanama i crkvama, bolnicama i frizerajima, a onaj XY kanal bio bi nekovrsna medijska sablast, avetinja za plašenje političke dečurlije, mesto za jalovo slikavanje i jeftino zadovoljavanje sujeta „opozicionih“ palanačkh đilkoša. U srce Sistema nikada ne bi prodro, ostao bi da tavori na margini jer je to konstrukciona greška koja je u njega fabrički ugrađena, te otuda i nije greška nego plod namere. Koje namere? Da se nakaradni poredak stvari u potpunosti očuva, a da se stvori privid da se „nešto dogodilo“, da je opozicija dobila suštinske koncesije. Pa zato sad može da uzvrati ljubaznost naposletku ne tako zlom režimu tako što će drugarski izaći na izbore…
„Konstruktivnost“ ovog predloga otuda je mišolovka koja čeka prvog naivnog glodara. Taj bi danajski dar bio za opoziciju i za kritičku javnost ono što je kadgod Osmi mart bio za žene: šljonuli cvet u ruci jednom godišnje, kao kičasto izvinjenje za preostala 364 dana potčinjavanja. To jest, „hajdparkovska“ frekvencija za benignu galamu opšte prakse, koja bi se utopila u okeanu od 364 frekvencije na kojima se, i to iz tobože „natpolitičke“ pozicije, hvali i slavi omnipotentni i milostivi Gospodar.
Šta je, dakle, jedini dostojan odgovor na ovakve ponude? Hvala lepo, ne primamo nikakve poklone; tražimo samo ono što nam po Ustavu, zakonu i demokratskim standardima pripada. Ono „više“ od toga neka ide vama; nama je dovoljno ono zakonsko sve.
