Tuđa kost

1. Živo me zanima vaše poimanje pravednosti

„Oprostite, mlada građanko, živo me zanima vaše poimanje pravednosti“ – bi li bilo prikladno da se tim rečima obratim jednoj od četiriju devojaka u tramvaju? Ušavši na početnoj stanici sele su i više im niko od sve brojnijeg putništva ni na sekundu ne može uhvatiti pogled, kao šalterskim službenicama ili konobarima kad odluče da privremeno oslepe i ogluve: pored njih stoje putnici stariji i od samog mene, dve devojke imaju slušalice na ušima, jedna kucka poruke, druga sluša glazbu ili saopštenja CESID-a, pored jedne od ovih dveju koje bi auditivno ili taktilno možda i bile dostupne stoji građanin od osamdeset pet ili devedeset godina, prav i suv, isti moj deda Gliša (Jeremić; pok. deda-teča iz Zemuna; Cara Dušana 115), drži se za pritku i ne pada mu na pamet da prekorno pogleda u pravcu ma koje od svojih nehajnih i nesvesnih okoline praunučica, ali ja nastavljam svoje: „Zar ne bi bilo na mestu, sve i kad bismo svi bili isto godište, da nakon nekoliko stanica oni koji su sedeli ustanu, da drugi sednu, pa i oni malo kasnije da ustupe mesto drugim svojim vršnjacima, svi smo kupili karte, zar ne?! Ili držite da se kosmička pravda ostvaruje tako što će nekog drugog dana deda Gliša imati ludu sreću da sedne, i onda neće morati da ustane makar na svakoj stanici ulazili neki ljudi koji imaju sto dvadeset godina ili sto trideset godina!“

&

Zimus sam nakon kraće prijateljske posete „PC Klinici“ u Carice Milice presekao Knez Mihailovu i na Studentskom trgu ušao u autobus da se odvezem do Železničke bolnice, ali već u Takovskoj ustanem, autobus je uveliko krcat, i to je situacija gde se čovečanstvo pretpostavljam račva na dve grane (bifurkacija beše?!): jednima je gužva dodatni razlog da sede, drugima koji su takođe seli njihova sopstvena nezuslužena kao i sve druge privilegovanost nakon nekog vremena počinje da smeta.

Ustao sam nikome posebno ne nudeći mesto, bilo je putnika moje životne dobi, možda i starijih, ali ako ustupam mesto nekoj građanki onda sam staromodni kavaljer, neprijatelj rodne ravnopravnosti, ako li pak ponudim sedište muškarcu to je kao da sam mu rekao: „Propaliji si od mene, prijatelju, dobrano mora da si stariji!“, te ti ja gradeći se da ću uskoro sići pođem korak-dva ka vratima. Ako neko i primeti da ja ne silazim ni u Kneza Miloša, ni i Bulevaru mira, šta mi može: možda sam se predomislio i nastavio putovanje premda u uslovima koji jesu samootežani.

2. Dokle sežu koreni moje građanske neposlušnosti

Robijaško sam dete, otac mi kao i većina paora u Vojvodini beše razočarao mladu državu, potonja je kulacima zadavala olimpijsku normu zvanu obaveza koju ovi ne mogahu da ispune – od modernih agrotehn. mera delilo ih je barem dvadeset godina socijalističkog razvoja, ter su svi osetili memlu apsane; dobro, otac je bio u zatvoru i kad sam se ja rodio, više ne kao klasni stradalnik nego zato što je sa svojim bratom od tetke zvanim Karči putovao vozom u Split gde je njihov najmlađi brat kao vojnik JNA bio blizu sloma živaca, pa su ratni veterani pošli da ga okuraže i u okv. svojih mogućnosti razvesele, putovali su sa zadružnim kartama, izvesna Nevena (poštarka, prim. aut.) prijavila ih je i nakon prvog susreta sa morem obojica su se 1952. godine obrela u knićaninskoj tamnici. Jer: nisu bili zadrugari.

Iz kaznione koju sam shvatio više kao radno-vaspitni logor dalo se i uteći, pitomci su radili na njivama pored železničke pruge, noću u kaznioni za njih niko nije mario, ter su mogli uskočiti na teretni voz i za petnaest minuta noćne vožnje, ilegalne kao i ona što je bila do Splita i natrag, obreli bi se u rodnom Farkaždinu, bilo je važno samo da se vrate na jutarnju prozivku: „Šta je, nisu još stigli pjevači!“ – rekao bi komandir (begunci se behu proslavili pevajući u duetu dalmatinske pesme koje su posle oslobođenja bile u modi bezmalo kao savremena muz. pošast čije je rodno mjesto i epicentar Split).

Robijaško sam, velim, dete, ali sam robijaško i unuče. Trebalo bi u zrenjaninskom sudu, zatvoru ili arhivu proveriti je li deda u poslednjoj ili pretposlednjoj godini života zaradio prestupnički dosije. Šta je bilo? Ne znam više s kakvom nakanom, ali držali smo ciglu sadenutu na ulici, što se kosilo sa idejom preporođenog i nadasve ureditog sela rođenom u opštini (petnaestak godina pre toga naspelo je bilo rukovodstvu da poseče sve dudove, i iskorenjeni su dudovi diljem APV, tako da ću ja osamdeset i sedme u Hajdelbergu da se štrecnem: neko mi poznat u onoj univerzitetskoj lepoti, ko je, šta je, ono dud, star, razgranat, veličanstven: nasred pošljunčane bašte restorana okružene kamenim kulama i prepune studentarije! pa što se čudim, u istom smo klimatskom pojasu, a Nemci još nisu na našem stupnju razvoja, da iskorene ružnu i u svakome pogledu nepoželjnu, škodljivu i reakcionarnu biljku), uglavnom, bude deda kao vlasnik sviju naših nekretnina pa i te ciglje pismeno opomenut da ruglo u zakonskome roku ukloni, baš neću, tu nek stoji dok mi ne ustreba, stigne presuda, toliko i toliko dinara ili tri dana zatvora, daj mi da platimo, makar koliko preko volje, ni da čuje deda, te pravna država posla po njega maricu i bi deda odvezen na izdržavanje kazne, pa kako je bilo, pitali smo ga kad se prevaspitan vratio, od drugih Farkaždinaca koji su odležali svoje ili behu pušteni na uslovnu slobodu čuli smo da je deda tamo ribao hodnik, ništa to nije, kazao je – šta je to za nekoga ko je bio full time logoraš u Trećem rajhu!

U sled. poglavlju

3. Kako sam unatoč mome kršćanskom tj. pravoslavnom odgoju osetio zavist

4. Kad god sam rad da proberem od svojte neke osobine za podičiti se, redovno naletim na tuđu kost