Retko se tokom jednog dana, a to se desilo u nedelju, na televiziji odigraju čak tri finala. U pitanju su potpuno različiti TV žanrovi, ali se pitam da li je naša publika u stanju da svari tri praktično simultana spektakla. Svaki od njih je, pokazaće se, odličan pokazatelj stanja naših medija, ne samo tradicionalnih već i digitalnih. Implikacije će takođe biti značajne, jer će uticati na buduće TV programe.
Krenimo hronološki, od finala ovogodišnjeg teniskog turnira u Vimbldonu. Tu je svoju sedmu titulu osvojio Novak Đoković, apsolutno najpopularniji domaći sportista. Ovaj trijumf je za njega bio važan jer pristiže rekord po broju osvojenih grend slemova koji trenutno drži Nadal. Duel je pomalo predstavljen kao borba pojedinca (čitaj Srbina) protiv celog sportskog establišmenta. Nole je, prema našim medijima, igrao protiv Anglosaksonaca, bogataša, Kirijosa, onih što su ga zezali za vizu u Australiji, protiv promotera vakcinacije, ukratko, mogli ste slobodno da dopišete svoje lične afinitete i frustracije, koje će Nole u vaše ime poraziti, uključujući i Borisa Džonsona u ostavci i ove iz EU što nas drže na holdu.
Naravno, kao u vicu, na kraju je Srbin pobedio, a Noletova lična arhiva mimova bogatija je za dva – grickanje trave (što je repriza) i letenje po travi u ležećem stavu, što je podsećanje na jedan od spektakularnih dobijenih poena, čini mi se u meču sa Sinerom. Nole koji leti! Njegova pobeda je proslavljena sutradan u Beogradu okupljanjem ispred balkona Skupštine grada. Činjenica je da se ovako nisu proslavljale prethodne titule, narod se lepo zabavio, u doba kada uglavnom nema mnogo lepih vesti, njegova pobeda je iskorišćena za podizanje morala nacije. Plašim se da će nam biti potrebno još ovakvih pobeda u narednim mesecima, jer nas očekuje dodatni pritisak sa Zapada.
Za mene je zanimljivo što su u trenutku radosti i slavlja emocije preplavile i voditeljku programa Kilibardu koja je želela da publika skandira “Ua!” onima koji su zezali Noleta. On je tu prilično staloženo iskulirao publiku aludirajući na hrišćansko praštanje. Profi. Nole je sličan nivo uzdržanosti pokazao i tokom tradicionalnog prijema posle pobede u prostorijama najpoznatijeg teniskog kluba u svetu, gde je razmenio nekoliko kurtoaznih rečenica sa prisutnim članovima kraljevske porodice.
Druga medijska zamka vezana je za činjenicu da se proslava Novakove pobede poklopila sa godišnjicom stradanja u Srebrenici. Međunarodni sud je ovaj zločin okarakterisao kao genocid, ali su kao i svake godine u medijima počele beskrajne rasprave o “njihovim” i “našim” mrtvima.
Nole je jedan od najpopularnijih ljudi sa ovih prostora i u Bosni i Hercegovini. On je u Visokom praktično domaći, ma šta ja mislio o ondašnjem Indijani Džonsu i Dolini bosanskih piramida. Ukoliko ne poznajete geografiju, to je deo Istočne Bosne, blizu Srebrenice i Bratunca, gde su jedne blizu drugih žrtve i Bošnjaci i Srbi. Noletu možete prigovoriti mnoge stvari, ali najmanje potrebu da slavi na dan kada se u Srebrenici obeležava sećanje na žrtve. Instrumentalizaciju žrtava i nekropolitiku u BiH koriste sve strane, igrajući se brojevima, a ponoviću i najbizarniji primer kada se vodio rat između dve vrste kisele vode, jedne iz Federacije i druge iz Republike Srpske. Zamislite, neformalno se širila priča da ova iz Republike Srpske izvire u blizini masovne grobnice! Sličan bizaran primer je reklama za crno pivo Karađorđe, koje se puni u Banja Luci i za koje se u ćiriličnoj reklami kaže “nije za svakoga”. Zato mislim da je najpametnije da se u tu raspravu ne ulazi, jer u tom bratoubilačkom blaćenju pobednika nema.
Druga dva finala odigrala su se ove nedelje gotovo simultano. Završena je “Zadruga” 5 bizarnim raspletom. Niko, recimo nije primetio da je pobednik “Zadruge” bivši suprug Dalile, Srbin Dejan koji je zbog nje prešao na islam. Na pitanje šta će prvo da uradi kada izađe, najavio je da odlazi kod hodže da ga razreši i razveže od bivše žene. Multietnički i slikovito. Muslimanka, bivša supruga imenom Dalila, gle simbolike, osvojila je drugo mesto. Eto gde nas mogu odvesti nacionalno prebrojavanje i politička korektnost – pravo kod hodže da ti napravi zapis i skida magiju!
Mnogo značajnije finale desilo se u Novom Sadu, gde je završen festival EXIT, nastupom Konstrakte – prve domaće zvezde na glavnoj bini. Završen je poljupcem jednog para, momka i devojke iz Rusije i Ukrajine. Taj poljubac je neobično važan, baš kao i činjenica da u Beograd i Srbiju ovih dana i meseci dolaze izbegli Rusi i Ukrajinci, bežeći od istog neprijatelja – rata dojučerašnjih bratskih naroda. Mi ih valjda najbolje razumemo, jer beže od Putina, od fašista u Ukrajini, od položaja manjine u većinskom okruženju, od rušenja i zločina, od kolateralne štete, od količine Istorije, od visokopreciznog oružja posle kojeg ostaje pustoš, od prijatelja i neprijatelja sa Istoka i Zapada. Od sankcija, od bede.
Zato razmišljam o tom zagrljaju na Petrovaradinu koji sam pre više decenija viđao kada su naši ljudi bežali od Srebrenice, Bratunca, masovnih grobnica, političara i nacionalnih identiteta koji se mere brojem žrtava, a grlili su se u Americi, Australiji, Africi, ukratko što dalje od Balkana.
