Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Titoizam je za Srbe preminuo u Gospodu samo u onom delu u kojem im je smetao da se busaju u rutava obilićevsko-sinđelićevska prsa; ovih dana ćemo videti da li je JBT ipak još živ
Vispreni beo-parižanin Božidar Đelić ovih je dana (v. Danas od 15. 10. 2001) primetio jednu krucijalnu stvar koju je Neko odavno trebalo jasno da saopšti ovdašnjim radnim ljudima & građanima: Drug Tito je umro – ima tome dvadesetak godina – i nema ozbiljnijih izgleda da oživi, makar i kloniran! Znam da to nije lako prihvatiti, ali se mora. Ovaj je brutalno iskreni Đelićev zapažaj – o agregatnom stanju Maršala – imao biti živopisnom ilustracijom njegovog uverenja kako Predlog zakona o radnim odnosima (zbog kojeg uzvrpoljeni sindikaleros prete generalnim štrajkom, baš kao da inače cela zemlja vredno radi) mora da bude usvojen ako želimo reforme. Vreme samoupravljanja, ZUR-a, OOUR-a, radničkih saveta, mladih radnika–samoupravljača, brkatih tetkica koje (shatro) upravljaju svačijom-ničijom svojinom i sličnih parafolklornih kardeljizama je Prošlo i Svršeno, bizarni pluskvamperfekt za kojim, uostalom, ne treba roniti suze pošto je bio najbolja zavetrina za lenjivce i mediokritete.
Ako malo prosurfujemo tragom Đelićevog titološkog aforizma, možemo doći do zaključka kako se ovde, iz perspektive srpskih mu podanika, zapravo radi o (neizvesnoj?) trećoj smrti J.B. Tita: prvi je put JBT umro 4. maja 1980, i to je bila fizička smrt, identična onoj koja snalazi i sve ostale smrtnike. Tada je Tito – kojeg tadašnji obožavaoci, a budući preziratelji još nisu zvali Broz – međ’ Srbljima bio dostojno ožaljen: lile su se teške muške i plahe ženske suze od Horgoša do Dragaša; o Karlobagu, Ogulinu, Karlovcu i Virovitici da se i ne govori. O tome kako je tek mlađanom Sarajliji Vojislavu Šešelju bilo teško, bolje je i ne misliti: i kamen bi proplakao. Drugi je put Drug Tito umro (a rodio se mrski Broz, mitski vampir-krvopija) pojavom stanovitog Slobodana Miloševića, perspektivnog ratnog zločinca. Bila je to, naime, njegova državnička smrt: nacionalno nadrndani instant-mudraci SANU-ovske provenijencije, mahom ex-komesari i đaci-pešaci, vehementno su objasnili zabludeloj Srbadiji kako je obljubljeni JBT bio Odvratni Srbožder, vatikanski ministrant i austrougarski kaplar krajnje sumnjivog rodoslova, koji je svoj predugi zlikovački život posvetio isključivo Zatiranju Svega Srpskog; bio je to, kanda, njegov posao i njegov hobi istovremeno – samo se tako može objasniti količina zla koje „nam“ je naneo. I Srblji su – šta će – gotovo prekonoć prezrivo zabrozirali ex-Druga Tita, opsetivši se odjedared koliko ih je ovaj kinjio na nacionalnoj bazi, a da oni toga nisu bili ni svesni! Eh, ljubav je slepa…
Kroz ovu se figuru može razjasniti nešto sasvim blisko suštini miloševićizma: bio je to (anti)poredak koji je od titoističkog komunizma entuzijastički preuzeo sve represivne i retrogradne obrasce, ali je zato izgazio u blatu (slavonskom, bosanskom, kosovskom etc.) ono jedino što je u tom poretku nešto vredelo: mir, sigurnost i izostanak sistematske etničke i verske diskriminacije građana. No, osim represivne suštine, tipične za sva autoritarna društva čiji se „osnivački mit“ vezuje za neki nasilni prevrat i „spasilačku“ šaman-ideologiju, titoizam je imao i parazitsku, sitnokorumpirajuću suštinu, ovekovečenu pučkim filozofemama tipa „niko ne može tako malo da me plati koliko ja mogu malo da radim“ ili „ala volem ovaj režim, plata ide a ja ležim“… Otuda je nadobudni Titov podanik tako imperatorski samouvereno sažaljevao i zapadnjake i istočnjake: prvi imaju, ali moraju za to dooobro da zapnu, drugi ne moraju bogzna šta da rade, ali zato nemaju ništa. A on, eto, ne radi, a ima! Čista alhemija! Vremenom je, dakako, ova sticajem geopolitičkih okolnosti uvedena i tetošena Anomalija počela da biva shvatana kao neotuđivo, nasledno pravo: zato su se Srblji toliko ljutili na dosadnjakoviće koji su im popovali da treba više i bolje da rade, umesto što se bave Spasavanjem Ugrožene Nacije i ostalim sterilnim vunovlačarenjem. I zato je za njih titoizam preminuo u Gospodu samo u onom delu u kojem im je smetao da se busaju u rutava obilićevsko-sinđelićevska prsa, dok im je parazitska i politikantska struktura mišljenja koju je podsticao bila sasvim po volji: umro je, dakle, Tito-Srbožder, ali je Tito-Radnička Majka i dalje bio voljena očinska figura, koliko god to hermafroditski zvučalo… Čak se i tovariš Kardelj fenomenalno drži po bezbrojnim srpskim industrijama cvinglcvangli, klejbezabli, fergazera i ostalih andrmolja: nema tog besposlenog i manje-više beskorisnog Udruženog Radnika koji nije ubeđen da je (slabo upotrebljavani) francuski ključ u njegovoj ruci baš njegov, i ima pravo da njime tresne po glavi koga hoće! Ne da mladi radnik-samoupravljač svoje neotuđivo pravo na neotuđivo pravo (koje god bilo) i šlus! Ima, bre, da se štrajkuje, jašta! Sve do ispunjenja implicitnog, a jedinog stvarnog zahteva Državi, Poslodavcu, Bogu… : „daj pare i ne smetaj, dalje ćemo sami“…
Poslednje što bih mogao reći je da me cela stvar iznenađuje: naprotiv, bio bih preneražen kada se ovo ne bi događalo. Kultura egalitarizma, organizovanog parazitizma i duboko iskrenog neprijateljstva prema ideji što egzaktnijeg merenja i nagrađivanja/kažnjavanja svačijeg individualnog doprinosa toliko je „zaživela“ i dirljivo duboko urasla u ovdašnje masovne predodžbe o Ispravnom i Pogrešnom zato što tako savršeno spaja antiekonomsku bit „komunističkih“ poredaka sa predmodernom, predindustrijskom, kazanskom svešću „plebsa“. Ovaj otrovni koktel, ako se nekako ne razbije, obećava večito tavorenje u lošoj beskonačnosti Velikog Javašluka kao Sistema. U tom će Velikom Javašluku (manje-više) svi biti odrpani i bedni, poniženi i uvređeni, ali će ljubomorno čuvati svoje beslovesno Pravo Na Ništa, svoje larpurlartističke parakardeljološke zanimacije koje nikome nisu potrebne do njihovim potrošačima-ovisnicima, koji veruju u njih kao oni poslovični Indijanci u đinđuve. Zato su ovo dani, nedelje i meseci Velike Provere: živ li je, bre, Tito? Ako jeste, onda se zombiji nalaze s ove strane groba.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve