Pre nedelju dana branio sam ljudsko pravo zlosrećnog skupštinskog šofera da bude oslovljavan imenom i prezimenom, jer je u uvodniku „Politike“ od prve rečenice nazivan „taj Goran Jović“, dve godine sam u tuđini vozio kamion, i ne bi mi bilo pravo da je Phidelphia Inquirer na engleskom napisao „taj Ljubomir Živkov“, sad sam hoteći da vidim šta je sa osobom lepšeg pola radi koje se kolega G. J. otisnuo na bespravno putovanje (gde će obilaziti kolonu, ugroziti uviđaj i pozvati se na imunitet koji nema), video da ju tek očekuje kazna: novčana globa, smanjenje plate, oduzimanje sekretaričkog čina i prekomanda na dužnost koja neće biti tako blistava ili – otkaz. Ali usput shvatim da je njen dobrotvor i saučesnik već dobio otkaz, novinari koji su to svirepo zahtevali mogu slobodno u „Šumatovac“ na piće, doprineli su da državni neprijatelj ostane bez posla.
Pa je li građanin Jović jednom pogrešio ili je sad razotkriven celokupan njegov tajni a strahotni život? Je li vozeći bespravno državni auto napravio kilometražu dostojnu nekolicine poslanika (koji su još pre dve-tri godine od Skupštine uzeli po mislim dva miliona dinara, svotu koju je na našoj putnoj mreži nemoguće potrošiti ni uz najgori zamislivi karburator)? Je li putovanje sa građankom Branislavom tek kap u moru njegovih nepodopština, je li mu uletanje među forenzičare, istražnog sudiju i dokazni materijal kao dobar dan?! Po moemu, čovek je napravio lančanu svinjariju, ali baš zato što je na put krenuo uveren da blagoslov koji pada na celo njegovo preduzeće štiti i njega: izvezavši se iz rajskog vrta gde cvetaju audiji i džipovi osetio se i sam kao pripadnik više klase. Čak se i kad je naišao na tvrdo jednako obreckivao i prsio (da je bio skrušeniji pred istražnom sudijom ne bismo o njemu ništa ni znali).
Pa opet: zašto mu ne pružiti priliku da se popravi? U pitanju jedan radni dan, šteta je nadoknadiva (benzin, plus putarina koju je možda platio iz svog džepa), dobro, radna disciplina jeste pomalo bačena pod noge, ali zar otkaz nije preoštra mera?
Pripadnici sedme sile traže da saučesnica isto ostane bez posla: ne možemo ništa kad njena šefica predsedava skupštinom i istovremeno savetuje „Galeniku“ (pa nevino izjavi kako joj nije na pamet palo da možda pomalo premda već duže vreme krši zakon), ali sekretaricu bismo baš mogli da oteramo na biro za nezaposlene gde se otpušteni šofer već prijavio!
Kako god sekretarica bude bila kažnjena, ja ću misliti isto: nakostrešena i zlurada javnost našla je zajedničko polje rada sa političarima ravnodušnim naspram pomoćne radne snage i željnim da sebe prikažu kao pravednike. Bolje je žrtvovati dvoje piona i tobožnjom brzom i strogom kaznom odglumiti sablažnjenost, nego dozvoliti raspravu (koju u ne zna se više ni koliko navrata bezuspešno predlažem i takoreći pokrećem, ama nikako da je pokrenem) o tome koliko ima službenih automobila, i koliko ima službenih vozača kad jedan može bez putnog naloga da iščezne.
Kažnjavajući vinovnike državna nam uprava poručuje da u njoj vlada stroga disciplina, štedljivost, o svemu se vodi akuratna evidencija te je neovlašćeno vozikanje u svrhe strogo lične skandal od kojeg su se poslanici i drugi velikodostojnici naprosto zasopili te ne mogu sebi doći! Odvezavši se samovoljno u istočnu Srbiju šofer je ugrozio državni interes: šta da je baš tog dana taj i taj ministar ili poslanik trebalo hitno i na polzu naravno otečestvu da se preveze tamo i tamo, a Gorana i audija nema! Da je Jeremiću ustrebao podvoz do aerodroma još jedna država priznala bi lažnu državu Kosovo!
Otišavši s posla bez pitanja i bez dozvole, propustivši štaviše priliku da šeficu makar i u zadnji čas izvesti kako joj kritičnog dana neće biti na usluzi, sekretarica je takođe naudila državi, predsednici Skupštine hitno su bili potrebni sinonimi za reč „zločin“, trebalo je nabaviti nekoliko rečnika, ići na internet, a sekretarica kao da je u zemlju propala; predsednica je načisto da tuđinska reč „genocid“ ne dolazi u obzir, smatra da „zločin“ baš lepo opisuje nemio događaj u Srebrenici, ali možda ima neka naša reč koja bi bila ako se tako može reći još lepša! Meni se na primer sviđa reč „zlodelo“, jesu delo i čin jedno te isto, ali uz „zločin“ ide i zločinac, koji je sa nama možda u srodstvu, kojeg smo možda i mi naoružali, zlodelo kao da ne vuče taj gnusni rep u vidu imenice – zlodelac, zlotvor, ratni zloćko, smuti pa prospi… Može i „nepočinstvo“. Koje deklaracijom osuđujemo, premda ne znamo baš kome bismo ga prišili, nepočinilac – ko bi to bio?! Našto nepočinioca vijati i isporučivati ga Haškom sudu?
Pridajući toliki značaj šteti nastaloj jednodnevnom uzurpacijom službenog vozila, gde jedan vinovnik (hranilac porodice?) već ostade bez korice hleba i gde bi se drugome moglo dogoditi to isto, naša se vlastela lažno predstavlja: hoće da ih vidimo kao skromne, čedne, odgovorne, štedljive, a danas čitam i sve mislim da se jedna nula sama od sebe stvorila, greškom, zbog virusa u kompjuteru – ambasadorki UNESCO dajemo sedam hiljada evra mesečno za stan u Parizu, pa treba nešto Njena ekselencija i da čalabrcne, da obnovi garderobu jer u toj zahtevnoj varoši predstavlja sve nas. G. Jović naravno nije mogao znati kako su svirepi stanodavci u Parizu, ali znao je kako krem Srbije živi, pa zašto se ne bi i on poslužio onim što priroda daje, zaista, šta je vožnja do Zaječara naspram naših izdataka samo na Apeninskom poluostrvu? Imamo ambasadorku u Rimu i ambasadora u Vatikanu: pa šta ja imam od Vatikana, da ne kažem i šta Vatikan ima od mene?!
